No Flash
 
 

Plan galerije

Arhitektura Galerije GK

Osnovna ideja za funkciju arhitekture ovog prostora je isticanje grafike, odnosno eksponata manjeg formata u prvi plan. Arhitektura svojim oblikom treba da bude u pozadini bez ikakvog detalja koji bi privlačio pažnju. Od nje se ovde traži da provede posetioca gotovo neopaženo kroz jedan skoro apstraktan prostor u kome se ističe samo ideja izlagača, dok se od arhitekture izložbe traži neupadljivost i bezličnost. Ipak sam prostor svojom razmerom u odnosu na čoveka i fakturom materijala može da ima svoj karakter. S obzirom da je ovo izložba manjih eksponata, a i sama Galerija je već tradicionalno intimna, i ovde su se usvojile kamerne dimenzije sazdane od prisnih materijala.
Tako je izložba razdeljena na nekoliko odeljenja a površine za izlaganje na više panoa, i to sve u modulu celih prirodnih brojeva 2 x 2, 2 x 3, 3 x 3, kao i 1 x 1 i 4 x 3 metra. Usklađen ritam ovih modula na izložbi je neophodan kako zbog praktičnosti tipizovanja eksponata, tako i zbog, monotonijom neuznemirenog odvijanja posmatranja. Moduli prožimaju kako površinu tako i prostor. Postoje tri osnovna prostora 3 x 3 x 3 koja se spiralno nižu a koji se granaju u prateće brodove 2 x 3 x 3, 2 x 3 x 2 i 2 x 2 x 3. Ovo je tipičan način komponovanja prostora klasičnog grčkog krsta. Kretanjem radi sagledavanja izložbe pojavljuje se i faktor vremena, zato je ovde moguće da se pravi analogija između arhitekture i muzike, što ustvari prikazuje mogućnosti aranžiranja.
Tako je prvi prostor stav alegro kon brio (allegro con brio), on je najraskošniji, njega prate brodovi sa svih strana a u njegovoj visini je i galerija. Zatim sledi intermeco (intermezzo)-prolaz prostor 2 x 2 koji vodi u adađo (adagio). U adađu kao glavna unutrašnja tema nalazi se najsagledivija i najveća kontinualna površina. Na kraju iza spiralne okuke nalazi se treći stav presto u kome je sve već jasno pa se odigrava brzo i jednostavno. Zato je ovaj prostor kristalnih dimenzija 3 x 3 x 3 i nema nikakvih pratećih brodova da bi u njemu bilo izvršeno krajnje sagorevanje. Ova klasična konstrukcija gradnje muzike stoji ovde u arhitektonskom obliku, kao osnova diskretne vodilje za aranžiranje svake izložbe. Galerija je data u čistim panoima bez ikakvog uočljivog detalja i ograđena je ili zatvorena samo površinama za izlaganje, dok je svuda iznad otvorena svetlosti i dubini prostora. To je postignuto vencem ogledala koja prenose lik i svetlost u beskonačnost. Galerija izgleda kao da se na slobodnoj poljani nižu panoi za izlaganje iza kojih se ne nalazi ništa. Ovaj stav prema prostoru donekle veoma je sličan stavu američkog arhitekte bestelesne arhitekture Mis van der Roeu. Na ovaj način prostor je oslobođen pritiska tavanice dok je zadržana kamerna intimnost malih dimenzija, što je praktično dovelo do novih tehničkih preimućstava u odnosu na stare sisteme difuzije svetlosti pomoću razapetog platna i slično.
Iako bez detalja, materija koja uokviruje prostor mora da ima i bezličnu fakturu koja neće da odudara od grafike odnosno hartije. Zato je usvojena prirodna faktura mekanog drveta, jer je drvo organska a time i intimna materija. Pored toga što je meko drvo prisnije od tvrdog ono je sirovina hartije od koje su napravljeni grafički listovi, pa se ove dve materije evolutivno dopunjuju. Pored toga, površine su obrađene punom daskom, a ne samo površinskom presvlakom furnira, što bi moglo i pored svoje tehničke savršenosti, da stvori utisak jeftine i lažne arhitekture. Na ovakav način potpuno je razbijena stara, masivna tehnički glomazna arhitektura stare prostorije.
U unutrašnjem prostoru ovo je bilo moguće da se izvede, dok je na već postojećoj fasadi bilo neprimenjivo. Da se ovaj problem jedinstva enterijera i eksterijera reši iskorišćene su neke postojeće okolnosti. Zastareli nefunkcionalni izlozi, namenjeni prodavnici, ni u prvobitnom projektu autora cele zgrade nisu bili uspešno rešeni, pa su izbačeni i na njihovom mestu ostavljeni idealno gledano prazni otvori, time što su zatvoreni tamnom crnom površinom. Svojevremeno projektanti ovakve arhitekture kao što je i ova fasada nisu uobičavali da u projektu uopšte rešavaju drvenariju izloga već su je samo zacrnjavali pa je to i ovde praktično učinjeno. Ove crne površine simbolično predstavljaju litografskom bojom zacrnjene kamenove tako da su u isto vreme i reklama grafičke izložbe. Na tim kamenovima je izgraviran tradicionalni pečat kolektiva u pozitivu i negativu. Površina kamenova isturena je na površinu fasade ne samo da bi sledila stil enterijera već i zbog same prirode tiska grafike. Postojanje staklenih površina na ovom mestu nije od značaja jer je staklo vizuelno bestelesno. Dimenzije kamenova su 3 x 3 a stakla 1 x 1 dakle u istom modulu kao enterijer te služe kao priprema za unutrašnji doživljaj.

Arh. Predrag Ristić


 
 
 
 
   
Galerija Grafički kolektiv, Obilićev venac 27, Beograd
tel: 011.3285.923; tel/fax: 011.2627.785
radnim danom 11-20, subotom 10-16, nedeljom ne radi