No Flash
 
 

Monografija:
Branko Miljuš


U previranju koje je u jugoslovenskoj umetnosti nastalo krajem pete decenije, veliku ulogu odigrala je druga posleratna generacija mladih umetnika kojoj pripada i Branko Miljuš, grafičar i slikar. Njegovo delo raslo je iz estetičke realnosti toga trenutka. Prvo, ono je upilo iskustva traganja za formom geometrijskog duha koji je bio karakterističan za prethodnu generaciju mladih, a koji se krajem pedesetih godina upravo gasio. Drugo, ono je refleks jedne nadrealističke i metafizičke klime koja je osobena za beogradsku slikarsku školu. I treće, ono je pokazalo veliku radoznalost za materiju i njenu strukturu koju je upravo u tom trenutku enformel postavio u žižu svoga interesovanja. Tako je relativno brzo izraslo jedno kompleksno, ukorenjeno i istovremeno autentično slikarstvo koje je mirilo arbitrarnost forme sa kapricioznošću fantazije, boju sa materijom, poetsku maštovitost i evokaciju sa čistotom i strogošću izvođenja.

Već taj spoj različitih komponenata tako čvrsto amalgamiranih da se uvek ima utisak celine, potpunog stilskog jedinstva, dovoljan je da ukaže na izrazitu originalnost Miljuševe umetničke ličnosti, koja se produžava i u spiritualnim slojevima dela. Njegova umetnost je topla, romantična i afirmativna- za razliku od drugih pripadnika slikarstva fantazije i novog sirealizma, koji-zaokupljeni psihologijom i estetikom razotkrivanja tamnih strahova i kompleksa- naginju ka pesimističkoj retrospekciji , torturi i sadizmu da bi dosegli očišćenje i katarzu. On gradi ličnu mitologiju plastičnih simbola u vidu komponovanih simultanih snoviđenja; na njegovim platnima kruže setne devojke, buketi cveća, klaunovi, ljubavnici, kristali, predeli, školjke u tamnom modrom prostoru čiji su lavirinti naseljeni nepovezanim sekvencama jednog sna, karnevalske maske, ptičji gradovi, trobojke plavog, žutog i crvenog kao pozdrav svetu prema kome se oseća ljubav i razumevanje.

U Miljuševom razvoju koji je bio logičan ali ne pravolinijski – osećaju se sve te komponente; na mahove je akcenat na jednoj, drugoj ili trećoj. Od grafika koje imaju čisto sirealističku klimu do grafika koje su u znaku enformela i najzad, u duhu jedne stroge geometrijske kristalizacije.

Može se reći da prvi Miljušev ciklus traje od 1959. Počeo je u znaku jedne začarane naracije (Jeronim, Zagonetka), koju odlikuje suprotstavljanje predmeta iz različitih sfera, njihov dépaysement, stvaranje napete enigmatske atmosfere. Već u Zagonetki i u Snu slikara pomalja se celokupan Miljuš: jedinstvo krupnih ovalnih oblika i sitnog ornamenta, apstraktno sirealističke plastične strukture i realističkog detalja. Klima je od početka sanjarska, meka i romantična. Iz te tako složene plastične strukture i duhovnog podneblja slikar prvo izdvaja geometrijsku komponentu, potiskujući naraciju i njen naglašeni romantizam (Proletne forme, Zaboravljeni sadržaj puža), koji ubuduće treba da zrači iz karaktera same forme a ne neposredno iz predstava i nadrealistički suprotstavljenih predmeta. Predstave i situacije zgušnjavaju se intuitivno u simbol, koji rađajući se u određenoj klimi, prima njen smisao i čuva njen karakter.

Mada krug kao opšta shema dominira, pored njega postoji jedan ortogonalni sistem površina i oblika u čijim se kvadratastim i pravougaonim segmentima odvija priča klijanja, plođenja: ona više nije opis već proces, sugestija, zabeležena energija. Pri tome opšta kvadratasta i pravougaona površina izdeljena na manje kvadrataste i pravougaone površine, uvek nepravilno omeđena, taj začarani tabernakl u čijim se fijokama nalaze iznenađenja, sačuvana sećanja i ostavljene poruke- dinamično lebdi u prostoru (Bojište).

Na mahove, iako retko, sasvim će nestati, te čvrste strukture, kružne ili kvadrataste, da bi preovladao enformel, sam proces, stanje pre kristalizacije (Cvetanje).

Poreklo ovih oblika je dakle dvostruko-organsko i geometrijsko, čulno i duhovno. Te dve sfere Miljuš po pravilu ne odvaja već spaja dajući prednost čas jednom čas drugom. Dešava se pri tome da ideju zrenja, klijanja, jedan organski proces dovede do krajnje formalne jednostavnosti i čistote (Plodne forme III)- na primer, do niza koncentričnih krugova od kojih su prvi i poslednji savršeno pravilni, a među-krugovi i segmenti nepravilni, i čije središte ima izgled pčelinjeg saća. –Miljuševea vizija takođe često ima karakter lopte ili elipsoida, uvek aluzivno ornamentisanog simboličnom pričom, koja takođe lebdi u prostoru nad niskim horizontom zemlje u klijanju. Česta je i shema u obliku krsta, jedne vertikalne i jedne horizontalne naracije.

Zatim u obliku pravilnog crnog kruga u čiju je površinu ugravirana nepravilna, leptirasta organska forma, ili u vidu uspravne arhitekture izlomljeno razvijenih svetlih i tamnih kvadrata, rombova i deltoida od kojih je svaki ekran jednog događaja i kretanja- jasno omeđen i istaknut crnim ili belim zaleđem. Kao shemu Miljuš ponekad koristi i trougao, neku vrstu urbanog industrijskog znaka u čiju unutrašnjost smešta predstavu materije u topljenju i sporom razlivanju.

Miljuš je, ukratko, vremenom došao do svoje simbologije i rekvizitarijuma. Kao što je podvučeno, jedni imaju čisto geometrijsko poreklo, u znaku krugova, kvadrata, romboida, horizontalnih i vertikalnih pravougaonika, drugi organsko, u vidu maslačka, semenja, pčelinjeg saća, klica i larvi, leptirastog cveća, bilja uopšte.

Poslednjih godina on je svoj izraz kondenzovao i uprošćavao do formalne čistote i sadržajne gustine. Njegova grafika je upravo izraz te obrnute recipročnosti između formalne svedenosti i sadržajne punoće. Negde 1966 godine ceo svoj kompleksan repertoar, celu svoju fleksibilnu viziju Miljuš je podigao do arbitrarno strogog izraza koji podseća na velegradske saobraćajne znake (Forsiranje reke, Meko spuštanje). Ali i tada u snažno, strogo ucrtani obris znaka, gravira nežnu priču geometrijskih, jedva aluzivnih oblika, u koju zaluta i neki realan predmet: savijena povelja, zastava. Potreba za pričom, za zapisom i u okviru najstrožeg prividno op-artističkog plastičnog rezonovanja, njegova je bitna osobina (Slavoluk).

Prisustvo skaske, tog narativnog momenta samo izuzetno isčezava u dekorativno postavljenim površinama (Najezda). U tom sukobljavanju priče i autonomne plastične strukture, u ornamentisanju druge prvom, u toj najčešće srećnoj i koherentnoj sintezi nalazi se najbitnija crta Miljuša grafičara i slikara. Njegovi listovi su zato uvek u domenu „izraza“, odblesak emocionalnog i moralnog bića njegove umetničke ličnosti. Oni nisu unapred postavljen program koji ga kao proizvođača oblika angažuje iz čisto intelektualnog ubeđenja, mimo ličnih raspoloženja i ispovesti, već obrnuto, potreba za porukom ličnim znakom, njenim plastičnim osavremenjavanjem u živi govorni jezik i usvojen semantički sistem konvencija.

Miljuš polazi od realnog; u njegovom ateljeu srećemo sasušene plodove makova i bilja, krunice cvetova, vazdušaste lopte maslačka, školjke, puževa, stare nakite; teleskopirajući taj svet on uočava njegove savršene formalne strukture, otkriva jedan skriveni i neočekivani repertoar oblika. Prirodnu formu svodi pri tome na znak a znak podiže na visinu plastične forme koja zadržava prizvuk izvesnosti i u kojoj susrećemo niz klasičnih antinomija; između pravilnog i baroknog, organskog i geometrijskog, linearnog i plastičnog, krupnog i sitnog. On suprotstavlja i same geometrijske oblike- trougao, kvadrat i krug- ili dve slične forme. U jako crveno i žuto obojenim prstenovima njegovih krugova cveta spontano flora njegove fantazije. I ono što je u ovoj umetnosti magijsko i uzbudljivo- to je upravo izvornost njene superirno redukovane forme, istovremeno toliko autonomne i toliko asocijativne i životne. Miljuš je nadahnut stvaralac oblika i znakova koji emaniraju jednu humanu energiju i poruku čija je metafizika čulno uverljiva.

 

Miodrag B. Protić

 

 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radnim danom 12-18, vikendom ne radi