No Flash
 
 

Monografija:
Danica Masniković


Ovde počinje plovidba nepoznatim morima. Ovde smo na talasima neke nepoznate nam, malo melanholične filozofije koja nikoga ni na šta ne priziva, koja nikome ništa ne nameće i ni od koga ništa ne traži. I sve što nam nudi to je da shvatimo i prihvatimo njenu osnovnu ZAGONETKU kao takvu.

Nije mi poznato u kojoj je meri teorija moderne umetnosti umela da se pozabavi problemom zagonetke. Što se moderne naučne epistemologije tiče, znam da je ona obuzeta razlaganjem struktura mišljenja i traganja prema narodskom izrazu “dašto mi ti dašto”. Naučnici ponekad smatraju da izučavanje strukture zagonetke može da im pomogne u rešavanju mnogih uznemirujućih pitanja ovog našeg, ionako uznemirenog sveta. Pa ipak, moramo se prisetiti da je zagonetka mnogo više umetnička forma no naučna, i da je upravo u likovnoj umetnosti, kroz celu njenu istoriju, kod pojedinih umetnika imala široko, punopravno polje dejstva. Ali da bi bila punopravna, zagonetka u likovnoj umetnosti mora biti prava zagonetka. Pre svega, treba da je sažeta, sapeta, obuzdana, dovoljno čvrsto izmodelirana. Ali ne sme biti ni suviše čvrsto sazdana, jer se svakome ko sa likovnom zagonetkom dođe u dodir, mora ostaviti pravo na odgonetku, makar i sasvim ličnu. Najzad, umetnička zagonetka- za razliku od verske, ideološke, pa i naučne,- poziva nas da u nju uđemo, ali nam ostavlja i otvorenu mogućnost da iz nje izađemo kad želimo. I u tome je upravo njena artistička blagorodnost. Najzad, ostaje još jedan uslov. Pošto zagonetka u likovnoj umetnosti nije ni aritmetički, ni šahovski problem, to ona mora imati moćna krila mašte, one i onakve, na primer kao što je bila, recimo, Blejkova mašta, jer samo u punom fantastičnom okruženju “stil zagonetke” ima svoje dovršeno opravdanje.

Ostavimo za sada veštu, sigurnu, moćnu ruku kojom Danica Masniković ispisuje svoje gatke! Okrenimo se, pre svega, njihovoj ikonografskoj suštini i upustimo se u neku vrstu formalne analize. Reč je o jednom fondu neobično isprepletenih saopštenja koji povezivanjem neočekivanih, pa čak i teško spojivih podrazumevanja, iscrtavaju jednu nevidljivu, ali opsesivnu simbološku mrežu. Stižemo, kroz te preplete, čak i do jedne samosvojne projekcije sveta, za koju će se, verujem, teško ko usuditi da odmah, i bez dubljeg razmišljanja, ponudi bilo kakve analogije.

Kad sam prvi put, imajući za duže vremena jednu njenu sliku pred očima, pokušao strpljivo da dešifrujem u njoj sadržanu ikonografsku sinkopu, nisam polazio od onoga što je pretpostavljeno umetnica mogla imati pred očima, već sam se, sasvim prirodno, oslonio na serije asocijacija koje su meni samom mogle biti najbliže. I tako mi se učinilo da je poprsje opsednute device, prikazane na slici, nabijeno gomilama, pregrštima gradskog šuta u raspadanju. Ovu svoju egzgezu pokušao sam da nametnem drugim njenim sličnim ikonografskim tvorevinama. Počeo sam u poprsjima i glavama, u frizurama melanholičnih devica da otkrivam mnoga uzastopna stanja rastur-gradova, rasejanih između “stanja jeste” i “stanja nije”. Razume se, ako se zagonetke na taj način unapred stanu rešavati, onda one gotovo i nisu neke nerešive pitalice. Znamo: svi mi u svojim glavama nosimo svoje gradove, njihove vrućine, i vrućice. Svodovi naših lobanja naseljeni su milijardama suvišnih, parazitnih informacija kojima obiluje svaki gradski prostor…Rekao sam već da ovakvu egzegezu ne smatram nimalo savršenom, i navodim je samo zato da bih pokazao put koji sam prošao. Docnije se pokazalo da glave devojačke koje se rastaču u plavetnilo neba, da kose koje se rasipaju u vatrena uzglavlja nose i sasvim druge mogućnosti asocijativnih serija. Ako je, na primer, figura žene sa gestom madone tako neobično prosijana da se kroz nju kao kroz umanjujuće staklo prodire u pejzaž, u dubinu slike, onda smo suočeni sa nekom čudesnom transpozicijom i “perspektive vremena”, gde se sve što je iza nas smanjuje i uvire u tačku kao što to biva i sa pravom perspektivom prostora.

Čini mi se da već i prvi pokušaji razjašnjenja otkrivaju još jednu neobičnu osobinu umetničkih zagonetki Danice Masniković. Njene gatke dozvoljavaju vrlo bogatu diskursivnu razradu. Ponekad, na početku te razrade, stoji jedna jedina kapitalna reč koja će se, krajnje neobičnim transformacijama, i vrlo paradoksalno, preobratiti iz zvučne slike u pravu vizuelnu predstavu. Voleo bih da imam vremena da se prepustim jednom ovakvom traganju i da za svaku sliku ove umetnice tražim njen diskursivni ključ. Međutim, čini mi se da u odgonetanju moram učiniti još jedan dalji korak u nepoznato, i da se na ovakvom načinu tumačenja nećemo zadržati.

Sve što sam do sada rekao, to su još uvek koliko-toliko razrešivi čvorovi tipa “dašto mi ti dašto”! I krvotoci saliveni u šume i šume izrasle oko ljudskog srca. Ali, pitalice su sve tajanstvenije, pa ako hoćete i sve tragičnije. Uzmimo, recimo, kostur ptičije glave koji je istovremeno i kostur broda ali kostur rasušenog broda koji se davno nije navezao na vodu. Pogledajte, recimo, zver koja istovremeno predstavlja i geometrizovan anatomski model. Pogledajte te mnoge i mnoge glave, sve manje devojačke, sve starije, tragično, pa ipak nežno salivene kao urne, i odmah uz to urne salivene kao glave. Dodajte još i naivno zastrašujući cvet sa pet ljudskih glava raspoređenih kao latice i, odmah uz to, u metatezi glavu žene organizovanu kao cvet. Uzmite u obzir i ruse kose “sagrađene” prema obrnutoj statici gotske katedrale, ili glavu starca koja će na kraju tragičnog ljudskog trajanja početi da se preobraća u konačnu istinu Vavilonske kule.

Nešto od svoje velike ljubavi prema zagonetkama umetnica unosi i u jednoznačna saopštenja, čak i onda kada vrlo prepoznatljivo crta prepoznatljive životinje. Odabrati sovu, buljinu, jejinu i posvetiti joj onu pažnju koja joj je posvećena na jednom izuzetno uzbudljivom crtežu, samo je po sebi veliki upitnik. Ptica koja već i inače predstavlja nešto tajanstveno, dobila je upadljivim crtačkim modeliranjem dubine očiju, razlistavanjem zalistaka, Šengauerovskim strasnim raščešljavanjem perja, punu vrednost neke gotovo kosmološke jednačine.

Čini mi se da nas, u filozofskom smislu, Danica Masniković stavlja u najdublja iščekivanja odgonetki upravo onda kada je na prvi pogled najmanje zagonetka, kada crta svoje divne konje. Poznato je da umetnica prema ovoj životinji iskazuje svoj puni obzir i da prema njoj gaji bezmalo neku vrstu religioznog strahopoštovanja. Jer, konj je jedina lepota prirode koja je imala čast da na njenim slikama ne bude nikada raščlanjena. Šta se time htelo reći? Krenuti kroz užase sveta ka lepoti jedne svete životinje kao nekoj poslednjoj paradigmi kosmičkog reda među nama!? Mogao bih ovoj izuzetnoj umetnici da poručim, iako pretpostavljam da ona to i sama zna, da je ovu istu svetu životinju isto tako voleo i poštovao, i da joj nad ljudskim rodom davao svu prednost – samo još eupatrid i pitagorejac, Platon.

 

Bogdan Bogdanović

 

 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radnim danom 12-18, vikendom ne radi