No Flash
 
 

Monografija:
Slobodan Pejović


Slobodan Pejović, 1985, izbor tekstova: Stojan Ćelić (1977)

“Ima suviše patetike u savremenom slikarstvu. Ja želim da slika nastane u ćutanju, spontano, kao da nije htela nastati”. Ove reči Slobodana Pejovića nisu izrečene kao prekor savremenoj umetnosti. On jednostavno ne krije svoje mišljenje i verovatno želi da kaže da ga interesuje nešto što budući usađeno u savremeni život stoji na drugoj strani, iza dnevnih bitaka u savremenim orjentacijama. Pri tome trebalo bi imati na umu da u njegovoj prirodi postoji prizvuk gorčine, neki talog koji mu ne dozvoljava da se sa suviše optimizma prepušta dejstvu jednog duha koji siluje, podstiče ujedno ruši ambicije generacija. Kada je u pitanju njegovo slikarstvo, njegova grafika, njegov crtež on skoro treperi nad mrljama i linijama pokušavajući da preko njih usadi u našu svest jedno moguće osećanje prirode i sredine, koje smo skoro zaboravili; žrtvovali huku vremena…Njegov intimizam traži jedan svet u treperenju, podrazumeva maštom dočarane predele i prostore. Zbog toga je teško tumačiti njegove sadržaje. Moglo bi se desiti da previdimo nešto i da se bez pravog razumevanja sveta koji nam Slobodan Pejović nudi, bavimo samo zavodljivom igrom nervatura, lepotom njegovog slikarskog rukopisa. A bilo bi dobro, bilo bi potrebno da odlutamo sa njom po osetljivo upisanim linijama na crtežima, slikama i grafikama do suština koje nudi, do ambijenta i perspektiva u kojima tišine imaju nama neznano značenje, gde palucaju nama potrebna svetla, drhture dragi odsjaji na horizontima. On pokušava ponovo da nas upozna sa važnim podacima naših života sahranjenim u zaboravu. A pokušava možda, da nama predoči i nešto od budućnosti.

Stojan Ćelić (1977.)

 

Povučeno i skromno, daleko od evropskih oluja koje su slomile mnoge naše talente Pejović se kreće u oveštalom i već poznatom svetu: u pejsažu i enterijeru, dakle, u temama već banalnim. Ali, baš tu, kad se pojavi pitanje šta još može da se kaže u enterijeru, ovaj slikar suvereno zagospodari temom, toliko suvereno da u njoj ubije sav banalitet i oslobodi čist poetski doživljaj. Lirski rastegnuta emocija, dragocena danas zato što je tako retka, eterizovana do te mere da se približava novom kvalitetu-muzici kakvog starog majstora.

Lazar Trifunović (1961.)

 

Svojim litografijama i bakropisom, sveže i široko Slobodan Pejović se oslanja na najčistije tradicije fovizma sa podvučenim slikarskim osećanjem odnosa belog i crnog a njegovi motivi sveže deluju: Predgrađe, Jesen, Veče, Sveće, Ciganka, Kola, Zid.

Đorđe Popović (1957.)

 

Stvaralaštvo Slobodana Pejovića istovremeno je izraz bolne svesti o sveopštoj prolaznosti i svedočanstvo energične rešenosti na trajanje. Ova antinomija već dve decenije rezonira njegovim delom kao njegov moralni, misaoni i emocionalni eho. Ravnodušan prema rizicima kojim se svojim stavom izlaže, opasnosti da od savremenika bude proglašen konzervativnim, Pejović zadržava tradicionalna sredstva, zanatsko poštenje i čistotu. Slike i grafike, sagledane u kontekstu savremenih zbivanja, najviše su njegove, one govore njegovim rizikom, upornošću i tvrdom verom. Ova čvrstina je i najveća odlika ove umetnosti koja zrači istim intenzitetom od godina studiranja. Neobičan je ovaj dar kome je podređeno sve što čini sliku, darovitost je odgovor za formu, ona mu otkriva motiv i konačno, zaslužna je za jezik ove čiste intuicije. Predeli – žitna polja, enterijeri u kojima se vreme zaustavilo, imaju nešto od poezije Tomasa Vulfa. Pejović nije nikako ni sentimentalan ni rezigniran stvaralac. Njegovo delo nije prožeto nostalgijom za prohujalim niti je patetični lament, ono odiše ljubavlju za postojanje stvari. Ova jednostavnost, bez lažnog i besmislenog truda odraz je vitalnosti i savremenosti. Jasan lineament i široka hromatska maska njegovih slika nisu samo podatak o pulsaciji njegove psihe ili “Štimunga” predela, njegov prostor je metafizički a izabrani trenutak transcendentan. Pejović je odličan poznavalac svih grafičkih tehnika. Još na studijama je ostvario izuzetan ciklus bakropisa i litografija a u poslednjim godinama, njegov grafički opus ostvaren je u drvorezu. U ovim listovima najpotpunije je stilsko obeležje i ambivalentnost Pejovićeve umetnosti-jednostavan ako ne i običan motiv, iskazan linearnim spletom autentične nervature preobražava se u moćne strukturne planove.

U svom pedagoškom radu Pejović je izgradio osobitu sigurnost i sistematičnost. U ovom zanimanju, do punog izražaja dolazi druga strana ove celovite ličnosti-metod, kojim se služi da, sve što je osećanje harmonije, oblika i kontrasta, kao nauk prenese svojim studentima. Ova vrata se otvaraju u nastavi a riznica je bogato iskustvo, sređeno sa puno pedagoškog mira stvaraoca, koji je svestan svakog racionalnog poteza za kulturu jezika i likovnosti. Istovremeno, kao nastavnik, Pejović je nepokolebljiv u uverenju da domete prepusti doživljaju i čini stvaralačke invencije. Predano i odgovorno on razvija ličnost svakog studenta kao što s velikim interesom i izoštrenom kritičnošću učestvuje u formiranju programskih celina na Odseku.

Miodrag Rogić (1982.)

 

 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radnim danom 12-18, vikendom ne radi