No Flash
 
 

KROZ DURBIN GRAFIČKOG KOLEKTIVA – MAPIRANJE ISTORIJE


Boško Karanović


I u najsumarnijoj istoriji savremene grafike u Srbiji izdvojeno mesto pripada Bošku Karanoviću, slikaru i grafičaru, profesoru i medijatoru značajnih stanica ove umetničke discipline. Pitanje samosvojnosti jedne umetničke oblasti - kakav je grafički medij - postavljeno je kod nas i dobrim delom elaborirano u drugoj polovini 20. veka. Po prirodi stvari, tako složene probleme ne može rešiti jedna ličnost niti je to hipoteka jedne generacije, jer je reč o procesu. Isto tako, i vreme je bilo nužni faktor u kome je sama grafika u svom razvoju pomerala granice, uklanjane su predrasude i grafika je postala intergralni deo savremenog likovnog stvaralaštva. Do svesti o medijskoj specifičnosti grafike došlo se uočavanjem razlika i razumevanjem njenog bića čija je suština i u svojevrsnoj znakovnosti.
Svakako, umetnička aktivnost Boška Karanovića nerazdvojni je deo isprepletanih korena nastajanja i života moderne grafike u Srbiji i gotovo da se u njegovom presonalnom delovanju prepoznaje pravi put za praćenje njenih poetskih kodova.


       

Boško Karanović, portret; Intervju Gorice Zarić sa Boškom Karanovićem povodom 50 godina rada Grafičkog kolektiva, iz emisije "Letopis", RTS, 1999.


U višedecenijskoj Karanovićevoj aktivnosti sedimentirana su jaka i važna iskustva iz mladosti, vaspitanje u duhu ubeđenja da je široki front važniji od individue, a nesebičnost zajedništva kvalitet kojim se održava bratstvo.
U duhu tog kolektivnog zanosa 1949. Karanović je među četvoro osnivača Grafičkog kolektiva koji je od grafičke radionice na Obilićevom vencu 27 godine 1952. prerastao u Galeriju istog imena; u Grafičkom kolektivu Karanović je ustanovio međunarodni ogranak ART-e, osnovao je grafičke zbirke (na Akademiji i u Grafičkom kolektivu), a 90-ih godina vodio je neformalne grafičke radionice i kurseve, spreman u svojoj misiji edukatora da afirmiše ovaj kreativni medij među amaterima, ljubiteljima.
Boško Karanović je nekoliko puta izlagao samostalno u Grafičkom kolektivu, 1952, a 1953. i 1955. godine sa Stojanom Ćelićem i Mladenom Srbinovićem. Ove zajedničke izložbe predstavljaju trenutak inicijacije u prostoru beogradske grafike šeste decenije.
Karanovićeva živa umetnička aktivnost odvijala se tokom šeste i sedme decenije; on izlaže u jugoslovenskoj selekciji na venecijanskom Bijenalu, na međunarodnim izložbama grafike, u selekcijama jugoslovenskih umetnika u inostranstvu. U to vreme laureat je relevantnih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo, a taj niz upotpunio je „Veliki pečat“ Grafičkog kolektiva 1968. godine za linogravuru „Hercegov pano“.


           

Boško Karanović, Počitelj, 1984, visoka štampa, 50x40 cm
Boško Karanović, Parovi, 18x19 cm


U Maloj monografiji Grafičkog kolektiva iz 1983. godine, sa značajnom studijom Zorana Pavlovića, u spisku grafika nastalih od 1945. do 1983. evidentirano je 139 radova; pored antologijskih ostvarenja izdvojene su grafičke mape, ilustracije, opreme diploma i drugi radovi iz oblasti primenjenih umetnosti. U ovom uvidu izostali su slike, mozaci, tapiserije.
Ranije postavljena, i danas opstaje teza, da je u polivalentnosti ove ličnosti pedagoškom pozivu dat primat. Katedru grafike na Likovnoj akademiji nasledio je od svog profesora Mihaila Petrova na kojoj je potom decenijama bio njen spiritus movens. U jednom razgovoru, zabeleženom 1974. godine, profesor Karanović izjavljuje: “Moj život je učiteljski poziv”. Ova rečenica stoji kao prirodan okvir za višedecenijsku praksu i usmerava našu pažnju ka njegovoj posvećenosti pedagoškom radu kao kreativnom činu. Sentencu Homines, dum decent, discunt (Ljudi dok poučavaju druge i sami uče) mogli bismo iščitati kao životni moto ovog Učitelja. Neosporno, Boško Karanović je nastojao da kroz svoju stvaralačku, pa i pedagošku praksu, svakoj grafičkoj tehnici vrati njen znak. To ga je odvelo do temeljitog istraživanja grafičkog medija zasnovanog mahom na upoznavanju iskustva starih majstora. Iz jednog ovakvog eksperimenta na grafičkoj katedri Akademije, zajedno sa kolegama, Karanović je inovirao linogravuru pa se može reći da je njegov grafički opus upravo u ovoj tehnici doživeo svoj stvaralački vrhunac.


               

Boško Karanović, Bez naziva, 68x46 cm
Boško Karanović, Hercegov pano, 1967, linogravura, 76x56 cm; Nagrada Veliki pečat 1968. godine
Boško Karanović, Sa Ade Ciganlije, 1992, algrafija, 42x29 cm


Grafička umetnost Boška Karanovića obeležena je sintetičkim izrazom čiji je karakter određen mimetičkim odnosom prema prirodi i amalgamom istorijskih slojeva civilizacije. Karanovićeva ikonografija, sa čitljivim stilizovanim oblicima i simbolima, u kontekstu naše savremene umetnosti, sačuvala je svoju ideju i ortografsku čitljivost koja se izdvaja uzdržanošću i nepretencioznošću.
Idejom o suštini grafičkog znaka i veštini zanata kao i njihovoj ulozi u određenju medija, Boško Karanović je u dobro temperovanim talasima ozračio generacije; izložba “Karan i studenti”, organizovana 1985, povodom 35 godina Karanovićevog delovanja, pravo je svedočanstvo o smislu pedagoškog poziva i njegovim izazovima.
Na izložbi „Kroz muzeje-crteži iz džepnog bloka“, održanoj 2008. u Grafičkom kolektivu, predstavljena je hronologija od ranih stipendiranih putovanja Boška Karanovića u inostranstvo do poznih godina postajući svojevrsna impresija i projekcija personalne hronike istorije umetnosti. Intimni karakter ovih skica i beležaka signali su autorovih umetničkih izvora.


Boško Karanović, Repeticija I, 18x37 cm


Boško Karanović (1924. Bosanska Krupa – 2009. Beograd)
Diplomirao je 1948. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Marka Čelebonovića. Završio je specijalku za grafiku 1949, klasa prof. Mihajla Petrova. Slikarstvo je studirao u klasi prof. Mila Milunovića, Ivana Tabakovića i Nedeljka Gvozdenovića. Od 1952. izlagao je samostalno (Beograd, Zagreb...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Cirih, Nju Delhi, Ljubljana, Venecija, Berlin, Lion, Pariz, Peking, Tokio, Rim, Brisel, Murska Sobota, Vašington...). Nagrade/izbor: Oktobarska nagrada Beograda, 1958; Nagrada Oktobarskog salona, 1960; Zlatna igla ULUS-a, 1970; Vukova nagrada, 1985. Jedan je od osnivača Grafičkog kolektiva. U okviru delatnosti Grafičkog kolektiva osnovao je Klub prijatelja grafike Arta. Sistematski je od 1951. prikupljao grafičke radove studenata i formirao Kolekciju grafike pri Akademiji likovnih umetnosti. Pripadao je umetničkoj grupi Samostalni. Autor je idejnih rešenja za spomenike (mozaike) koji su realizovani u Beogradu, Rudu, Beloj Crkvi, Bosanskoj Krupi i Cazinu. Bio je profesor na Akademiji/Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.






 
 
 
 
   
Galerija Grafički kolektiv, Dragoslava Jovanovića 11, Beograd, tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
Radno vreme: 12-19 h, subotom 12-15 h, nedeljom ne radi