No Flash
 
 

Branislav Fotić

Kompozitna bića industrijske epohe


25.3 - 6.4. 2013.



U ponedeljak 25. marta u 19 časova otvara se izložba grafika Branislava Fotića, Kompozitna bića industrijske epohe.

Branislav Fotić se ponovo predstavlja samostalnom izložbom u Grafičkom kolektivu. Prethodna izložba, održana 2007. godine, ostavila je jasan utisak da se radi o autoru naglašene likovne i zanatske discipline.

U novim radovima Fotić se udaljava od svoje prepoznatljive likovne poetike i ekspresivnog kolorita. To su prema rečima Milete Prodanovića "dvodimenzionalni radovi koji kao jezik biraju ono što se izuzetno retko viđa u galerijama, a mnogo češće u različitim radioničkim postrojenjima - crteži izvedeni u hladnom rukopisu tehničke dokumentacije". Ipak, jasno je uočljivo da su na ovim grafikama koje izgledaju poput pažljivo proračunatih inženjerskih projekata predstavljene kreacije, ili hibridi mašina čiji je fizički i funkcionalni spoj neostvarljiv. Njima je autor stoga i dao duhovite nazive koji aludiraju na njihovu imaginarnu multifunkcionalnu prirodu poput: Zeppelin car, Hot air diesel powered ten wheeler rail car i Polar research half track flying car sled. Kroz "specifikaciju" navedenu u uglu radova naslućujemo o kakvom se "kompozitnom biću" radi, ali nas zapravo sam crtež uvodi u zanimljivu igru razdvajanja i prepoznavanja slojeva dela. Ovi grafički "nacrti" se mogu koncipirati i poput svojevrsnog vremeplova koji nas sa određenom dozom nostalgije vraća u eru grozničave industrijske revolucije nekada velikih i beskompromisnih ideja.

Branislav Fotić (1962, Beograd), diplomirao 1986. godine grafiku na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu gde je i magistrirao 1989. godine. Samostalno izlaže od 1987. godine. Član ULUS-a od 1987. godine. Bavi se likovnom grafikom i grafičkim dizajnom.

Kompozitna bića industrijske epohe

Retrospektivni pogled na grafičko stvaralaštvo Branislava Fotića pokazaće da se u njegovoj poetici – skoro u pravilnom ritmu – smenjuju dva sasvim različita kruga interesovanja. U rânim monohromnim grafikama izvedenim u dubokoj štampi, na listovima izvesnog „sinemaskopskog“ ugođaja, dominiralo je interesovanje za fakturu grafike, za potez i elementarni odnos zasićenog/tamnog i prozračnog/svetlog.

Otisci koje je prikazao na samostalnoj izložbi 2007. godine iskušavali su mogućnosti novih, tehnoloških medija u kreiranju klasičnog grafičkog lista. Iako koloristički bogate ove su grafike posedovale jasnu kopču sa ranim grafikama – i ovde je glavni nosilac energije bio ekspresivan potez, sada doduše posredovan elektronskom napravom a ne grafičkom matricom.

Između ta dva „talasa“ ekspresivnih radova umetnuo se ciklus radova koji iskoračuju iz okvira Fotićeve osnovne vokacije – grafike. Bili su to trodimenzionalni prostorni kolaži, začudni predmeti nastali sklapanjem elemenata raznovrsnih kućnih i radioničkih predmeta. Osnovnu energiju ovih ostvarenja činila je tenzija između očekivane utilitarnosti izloženih objekata i činjenice da ti hibridi imaju zapravo samo privlačan izgled i da se, osim kao estetski objekti – ne mogu ni za šta upotrebiti.

Najnoviji niz grafika-kolaža u jasnom je dosluhu upravo sa ovim objektima-asmblažima. To su, sada, dvodimenzionalni radovi koji kao jezik biraju ono što se izuzetno retko viđa u galerijama, a mnogo češće u različitim radioničkim postrojenjima – crteži izvedeni u „hladnom“ rukopisu tehničke dokumentacije. Kao i u Fotićevim asamblažima posmatrač najpre ima utisak da pred sobom ima projekat nekakvog upotrebnog predmeta, najčešće vozila, koji će, kada crtež bude preveden u mašinu, „funkcionisati“. Pažljiviji pogled, međutim, otkriva da polje koje preuzima „košuljicu“ tehničkog crteža (obavezni okvir i „pečat“ na kojem se ispisuju dodatni podaci) krije nemogući sklop. Važan sloj ovog pristupa jeste prepoznavanje elemenata. U crtežima koje bi se mogli nazvati „mašino-baroknim“ posmatrač je naprosto doveden do toga da razdvaja i prepoznaje slojeve. A budući da danas živimo u odmakloj post-industrijskoj epohi ovaj grafizam nosi i izvestan prizvuk rukopisa starih vremena, sličan onom što ljudi doživljavaju kada gledaju drevne bakropisne atlase i mape.

Ljudi su od pamtiveka imali protivurečna osećanja prema kompozitnim bićima – sa jedne strane su ih se plašili, a sa druge su ih uporno iznova konstruisali, u mitovima, heraldici... Kada je na istorijsku scenu stupila industrijska revolucija pojavili su se stvarni a još više izmišljeni antropomorfni roboti. Te tvorevine su ponekad funkcionisale (setimo se grupe Kraftverk i njihovog stiha „Ja tvoj sluga, ja tvoj rabotnjik“), a češće uzbuđivale maštu u raznoraznim kinematografskim ostvarenjima. „Projekti“ Branislava Fotića nose daleki odjek ove iskonske potrebe ljudi da – makar u polju imaginacije – stvara hibride prema kojima će se, dalje, postavljati u polju oivičenom privlačnošću i strahom.

tekst iz kataloga Milete Prodanovića

 

Sa otvaranja

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

    

 

 

 

 

 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radnim danom 12-18, vikendom ne radi