U ponedeljak 8. aprila otvorena je izložba kolaža Emira Škandra.
Slikar i grafičar Emir Škandro izlaže od 1990, a debitantsku izložbu grafika priredio je 1991. godine u Grafičkom kolektivu, kada je završio postdiplomske studije na Fakultetu likovnih umetnosti.
Tokom protekle dekade Škandro je koncentrisan na razvijanje određenih slikarskih fenomena u formama kolaža, tempera, akvarela, gvaša i njihovim kombinacijama.
U okviru takvog diskursa Emir Škandro ostaje dosledan autentičnom i prepoznatljivom umetničkom rukopisu. Ovoga puta u njegovim radovima dominiraju kolažne situacije ili stanja nastala sintezom isečaka iz novina sa hartijom na kojoj on dodatno interveniše.
Oslanjajući se na bogat vokabular istorije umetnosti Škandro kreira apstraktne kompozicije asocijativnog karaktera. Krajnji rezultat ovog umetničkog rada je uobličavanje suptilno-dinamičnih formi koje kao da teže ka svojoj defragmentaciji na primarne oblike iz kojih su i nastale. Može se reći i da autor kroz navedeni pristup na "kleovski način čvrst sistem oblika transformiše u emirove fliudne formacije".
Kolorit na kompozicijama je sveden i umeren i kao takav bitan argument u kreiranju mirnog, naizgled klasičnog ambijenta. Škandrovi radovi mogu nas stoga mogu asocirati na prizore čuvenih antičkih skulptura u svom arogantnom kontrapostu. U ovom slučaju, ti klasični uzori predstavljeni su kroz jedan lični znakovni sistem umetnika naglašenog senzibiliteta.
Emir Škandro (Beograd, 1957), diplomirao grafiku 1989. godine na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi prof. Miodraga Rogića. Postdiplomske studije završio na istom odseku 1991. godine u klasi prof. Biljane Vuković. Izlagao na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Ovo je njegova sedma samostalna izložba. Dobitnik je nagrade Fakulteta likovnih umetnosti iz fonda "Đorđe Andrejević-Kun" 1990. godine.
Ehnaton ispisuje poemu mističnog obraćanja Suncu*
"Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko:
prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće
razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas, ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini."
Ivo Andrić, Znakovi pored puta
Upečatljivo slikovno pismo Emira Škandro, strpljivo ispisivano tokom čitave 2011. godine, oblikovano je kolažiranjem na papirnoj podlozi, uz dodatke crteža i ponešto poteza četkom i akrilom. Njegova sugestivna likovnost odaje istančanu promišljenost, zrelu emotivnost i visoko umeće maštovitog stvaraoca. Ukazuje na iskustveno sigurnog likovnog znalca, čija se sublimna metoda može pripisati naučniku sklonom meditacijama, ili sistematičnosti sklonom pesniku, svakako osobi, koja je u stanju da stvori lični hijeroglifični znakovni sistem. Autentičan u svojoj blagoj oporosti, i vazda nepogrešivo prepoznatljiv na likovnoj sceni. Duh umetnika koji zna šta hoće, te sledeći svoju bogatu intuiciju, može da izabira uvek drugačije polje, sredstva i motive – grafiku, crtež, akvarel, temperu, ulje ili akril, kombinovane tehnike ili kolaž – ali, uvek ima šta da kaže. Može neprekidno da iznenađuje novim dramsko-poetskim sižeom, ispisujući svoje mnogobrojne omaže skrajnutim, intimnim, a važnim životnim faktima, ili omaže velikim umetničkim uticajima i nadahnućima – no, ono što ostaje nepobitno, nedvosmisleno, ali i podjednako neuhvatljivo, to su njegov jedinstveni likovni jezik i pogled na život i svet. To je Emir.
Tamno doba dana je njegovo vreme, kada se prepušta tišini i neometan, strpljivo oblikuje svoje kontemplativno poetske, jedinstvene zapise. Teški za gonetanje, vape za Šampolionovim vaskrsenjem. Odbacujući malodušnost, odlučujemo se za «čitanje u pokušaju».
Uvid u celinu ovog opusa otkriva potpunu doslednost jezičkog oblikovanja. Ali, ukazuje i na mogući smisaoni sled i međusobnu čvrstu povezanost pojedinačnih kolažnih dela, jedinstvo koje navodi na pomisao o spisu. Ili pismu. I to, pismu od velike važnosti za onog koji ga piše, a upućuje veoma važnoj osobi. Preciznije, uvaženoj. Jer, znakovni duktus implicira protokolarnu spiritualnu smirenost bez snishodljivosti, otvorenost i iskrenost bez euforije, tačnije uspešno stavljanje pod kontrolu gestualnih izliva jednog genuino vulkanskog temperamenta. Za takav postupak treba razloge tražiti u personi, kojoj se «pisac» obraća. Opšta odmerenost «pisanog» materijala, oličena ne samo u potezu, već i u svedenom, relativno ujednačenom koloritu iz domena sive game, sa blistavim upadicama bele i crvene, govori o poštovanju, uz jedva primetnu primesu ushićenja. Znakovna simbolika, kolikogod pročišćena do pune likovne jasnoće, ipak ostaje duboko hermetičnog smisla i nije od velike pomoći u otkrivanju kome je upućeno ovo pismo, sasvim očigledno votivnog karaktera. Uvereni smo da je razrešenje jedini i jedinstveni, jarko «crveni» kolaž. Da je ovaj likovni krešendo ključ.
Sve naše asocijacije vode ka apsolutu. Oličenom u darodavcu života - Suncu? Ljubavi?
*Amenhotep IV je egipatski faraon, koji je rano spoznao sebe kao monoteistu, te se u petoj godini svoje vladavine samonazvao Ehnaton, «Sjaj Atonov», obožavajući jedinog boga – Sunce.
tekst iz kataloga Vesne Todorović
Katalog - Emir Škandro
Sa otvaranja:
