Marko Krsmanović, Četiri figure, 1964, duboka štampa, 50x60 cm

Marko Krsmanović (1930 - 1991. Beograd)
Diplomirao je 1953. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Nedeljka Gvozdenovića, a od 1953-1955. pohađao je specijalni tečaj, klasa prof. Marka Čelebonovića i Mila Milunovića. Na grafičkom odseku Akademije, kod prof Boška Karanovića, upoznaje tehnike drvoreza, bakroreza i litografije. Od 1957. izlagao je samostalno (Beograd, Varšava, Brisel, Filadelfija, Njujork, Edinburg, Glazgov, Ročester...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Meksiko, Krakov, Rijeka, Ljubljana, Otava, London, Berlin, Pariz, Karakas, Nju Delhi, Sidnej, Ženeva, Moskva, Venecija, Miškolc...). Retrospektivna izložba 1987. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Studijska putovanja: London, Pariz, Glazgov, Oslo, SAD, Edinburg. Nagrade/izbor: Nagrada za grafiku na Oktobarskom salonu, Beograd, 1964; Oktobarska nagrada grada Beograda, 1969; Zlatna igla ULUS-a, 1975; Nagrada iz Fonda Ivan Tabaković SANU za značajan doprinos savremenoj likovnoj umetnosti, Beograd, 1988; Specijalna nagrada za životni doprinos umetnosti grafike na Prvom bijenalu grafike, Beograd, 1989. Bio je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bavio se grafikom, ilustracijom i slikarstvom.

Obrazloženje žirija
Posle duže analize jednoglasno je odlučeno da se nagrada Veliki pečat za 1964. godinu dodeli Marku Krsmanoviću za grafički list Četiri figure uz obrazloženje:
Krsmanović je izvanredno uskladio jedan visoki grafički zahtev sa svojim svetom originalne figurativnosti. Ovaj svet sa svojim frontalno postavljenim figurama ujedno je neobično bogata projekcija psihološke prostornosti. Krsmanović čudesno smiče i oblači maske svojih figura uz blagi osmeh jednog istovremeno duboko humanog stvaranja, što ga predstavlja kao umetnika jasnih i pronađenih htenja. Nagrađeni rad nedvosmisleno prikazuje jedno veliko grafičko iskustvo koje novim načinom obrade metalne ploče grafičkom listu dodaje nove elemente bliske vrednostima plastike. Žiri visoko ceni rezultate koje je Krsmanović postigao u ovoj oblasti likovnog stvaralaštva, a ovaj list smatra izrazitom vrednošću i lepim primerom tih rezultata.

Članovi žirija: Boško Karanović, slikar i grafičar, Milivoj Nikolajević, slikar i Bogdan Kršić, grafičar
29. april 1964.

Mislim da je za mene jedan od odlučujućih razloga što se bavim tehnikama duboke štampe sa metalne ploče, pre svega, u privlačnosti sredstava za rad i neobičnim kvalitetima strukture otisnutih bojenih površina i linija. Dalje, u sukcesivnom procesu izvođenja, u efikasnom fiksiranju mnogih taktilnih, često slučajnih podataka, u mogućnosti kontrolisanja erozivnog odnosno razarajućeg procesa, to jest njegovog usmeravanja, u mogućnosti taloženja novih podataka preko starih. Postoji jedan, rekao bih, mističan fenomen koji je na neki način simbolično ponavljanje procesa u prirodi (bar taj osećaj postoji u meni) i koji prevladava nad utiskom stranca u poslu – o vlasti organizacije, mašine i tehnologije...
M. Krsmanović, Anketa/Grafičari, Umetnost 23 (Beograd 1970) 37.

...Na samom početku sedme decenije Marko Krsmanović je počeo svoj rad na proširivanju mogućnosti duboke štampe, polazeći od njenih osnovnih tehnika, bakropisa i akvatinte. Posvetivši se tehnologiji bojene grafike, on je tokom decenija, sticanjem većeg tehnološkog iskustva i korišćenjem potrebnih sredstava, svoj metod usavršavao idući ka raznovrsnim izražajnim rezultatima. Naglašavamo Krsmanovićevu principijelnost u poštovanju autonomnosti grafičke umetnosti, uz prihvatanje svih tehničkih inovacija koje idu paralelno sa novim idejnim stavovima u umetnosti i izmenjenim socijalnim prilikama...
Lj. Slijepčević, „Grafika Beogradskog kruga“, u: Jugoslovenska grafika 1950-1980. Serija: Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti (Beograd, oktobar 1985 - oktobar 1986) 26.

...Krsmanović je u svom grafičkom stvarlaštvu najviše vremena posvetio nekonvencionalnom istraživanju mogućnosti tehnika duboke štampe u boji. [...] Njegova generacija bila je zaneta ekspresijom slikarske materije i šezdesetih i sedamdesetih godina, kao vrednost negovana u enfromelu, dobrim delom je odredila likovnu sintaksu njegovih protagonista. Ova ljubav iz mladosti očuvala se u Krsmanovićevoj potrebi da u grafički otisak unese svesne i slučajne intervencije koje su bliske otkriću tragova fenomena iz prirode. Poetika Krsmanovićevog dela zasniva se na vidu figuracije u kojoj je očito snažno antiestetsko rasploženje koje reflektuje jedinstven sadržaj i krug problema. Strukturalističke tendencije u njegovom radu dovele su do simultanog predstavljanja apstraktnih i figurativnih formi i u toj dvopolnosti i međusobnoj borbi figura je odnela pobedu. U Krsmanovićevoj rečenici: „Moja podsvest stalno proizvodi sećanje na figuru“ sadržan je deo objašnjenja ovog fenomena koji je u njegovom opusu dobio zvuk individualno osmišljene simbolike. [...] Kao snažna metafora patnje i straha, iracionalnog nemira pred nepoznatim, nižu se fosilne figure ljudi i životinja, arhetipski simboli koji se mogu osetiti, sa kojima je ostvarena komunikacija. Opora poezija Marka Krsmanovića, o kojoj je pisao Vladimir Rozić, nosi jedan novi estetski kvalitet i slojevitnost semantičkog značenja. Jedan drugi kvalitet pružila je Krsmanovićeva litografija u boji. On je njen veliki poznavalac i zaljubljenik i gotovo simbolično litografija u boji stoji na početku i na kraju njegovog grafičkog opusa. Erudita i intelektualac jasnih stavova, zračio je pozitivnu energiju i unosio duh novog i delotvornog.
Lj. Ćinkul, Emitovano: Treći program Radio Beograda, Hronika, 28. januar 1991.

... Fantastika koja se uzima kao bitno obeležje njegovog likovnog izraza bila je uslovna. Mešala se sa tašističko-enformelskim i apstraktnim vrednostima i zbog toga je Krsmanovića teško svrstati u krug nadrealnog. Mada vaspitan na temeljima modernizma, nije bio zatvoren prema figurativnim sadržajima postmodernog doba. Kao fragmenti kolaža oni se nanose na platno ili grafičke otiske proširujući smisao značenja osnovnih sadržaja...
Z. Markuš, Marko Krsmanović, Politika (Beograd, 14. januar 1991)