Branko Miljuš, Zagonetka, 1965, bakropis u boji, 66x50 cm

Branko Miljuš (1936. Dragotinja – 2012. Beograd)
Diplomirao je 1958. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Nedeljka Gvozdenovića, a 1961. završio je postdiplomske studije, klasa prof. Boška Karanovića. Specijalizirao je grafiku u Parizu 1962/63. u ateljeu Friendlander. Od 1959. izlagao je samostalno (Beograd, Pariz, Prag, Grac, Ljubljana, Bremen, Edinburg, Lozana...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Ljubljana, Aleksandrija, Tokijo, Ženeva, Venecija, Nirnberg, Pariz, Lijež, Vankuver, Buenos Ajres, Rim, Varna...). Retrospektivna izložba 1993. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Nagrade/izbor: Nagrada za grafiku na Oktobarskom salonu, Beograd, 1960; Nagrada na IV međunarodnoj izložbi grafika, Ljubljana, 1961; Politikina nagrada iz fonda Vladislav Ribnikar, 1963; Nagrada za grafiku na III Izložbi jugoslovenske grafike, Zagreb, 1964; Nagrada za grafiku na Prvoj međunarodnoj izložbi grafike, Krakov, 1966; Prva nagrada za sliku EX TEMPORE, Piran, 1971; Zlatna igla ULUS-a, 1979; Nagrada na V međunarodnoj izložbi grafike, Varna, 1989; Nagrada Piter Ludvig za retrospektivnu izložbu crteža i grafika u Beogradu u Muzeju savremene umetnosti, Beč, 1993; Nagrada za životni doprinos umetnosti grafike, Bijenale grafike, Beograd, 1996. Bio je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bavio se slikarstvom, grafikom, mozaikom, ilustracijom i grafičkim dizajnom.

Obrazloženje žirija
Nagrada Veliki pečat za 1965. godinu dodeljena je Branku Miljušu za grafiku Zagonetka, 1965, bakropis u boji.

Članovi žirija: Marko Krsmanović, slikar i grafičar, Aleksa Čelebonović, likovni kritičar i slikar i Dragoslav Stojanović Sip, slikar i grafičar
2. maj 1965.

Kada je 1971. izradio svoju prvu grafiku u tehnici sitoštampe, Miljuš je bio jedan od prvih autora koji je u srpsku grafiku uveo ovu tehniku i ostao je vezan za nju otkrivajući predano njene brojne mogućnosti. [...] Ubrzo je postalo jasno da je u sitoštampi našao pravi medij za ostvarivanje sopstvenog stvaralačkog kreda: jasna misao – jasna realizacija. [...] Likovni fenomeni: linija, boja, znak dobili su u novoj tehnici i drugi kvalitet, neposrednije dejstvo, a uz sve to pojačana je i izoštrena vizura. U jednom svom zapisu iz 1966. Miljuš je izneo osnove svog umetničkog viđenja sveta: „Posmatram kamen, koren ili cvet. Pođem za linijom koja se prva nametne, kao dete, ne sluteći kraj. [...] Rađa se ideja. Sledi arabeska, koren – izvor dinamike, neobuzdanosti, temperamenta, tragike. [...] Snaga praiskonska, zdrava i surova kao početak. [...] U mislima rađa se ljubav i čovek koji svoje prisustvo ispunjava nadom.“ Ikar i David, toliko prisutni u njegovim grafikama neosporno su deo te nade, kao da Miljuš njihovim upornim prisustvom „dokazuje vanvremenski kontinuitet večnog i sadašnjeg trenutka“ (A. Basin). Očito je da on prizor gradi pretežno na sistemu racionalnih odnosa, [...] a svaki činilac je dobro prostudiran. Može se reći da geometrijska shema njegove kompozicije ima scenski karakter – u kasetiranom ili ekranizovanom prostoru izvučena je u prvi plan figura Davida, univerzalnog simbola pobede i savršene lepote. Po zakonu unutrašnje nužnosti, predmet u Miljuševim grafikama postepeno se svodi na simbol, znak, pa se spirala, puž, kvadrat, prizma, krug, pamte kao tajanstveni sadržaj ove ikonografije u čijem rađanju je autor, pre svega, poštovao zakon celine. Višebojni svilotisak, kojim Miljuš savršeno vlada, doveden je do zasićenja; boja uvek ima visok zvuk a komplementarnim kolorističkim odnosima naglašavaju se pasaži. U kontekstu razmišljanja o Miljuševom pristupu svilotisku, bitna i nezaobilazna činjenica, jeste da ova grafička tehnika njemu ne služi kao pomoćno sredstvo za umnožavanje crteža-predloška, jer je reč o tehnici kao suštini njegovog grafičkog mišljenja neraskidivo utkanom u izabrani sistem...
Lj. Ćinkul, uvodni tekst u katalogu izložbe u Galeriji Atrijum (Beograd, 17-26. oktobar 1990), prateća izložba Oktobraskog salona

...Branko Miljuš je svoje sadržaje gradio na temeljno izučenim iskustvima moderne umetnosti. Sva ta iskustva propuštao je kroz filter svoje subjektivnosti, ne mareći za dosledno sprovođenje kompletne programske sheme nekog likovnog pokreta ako to, na određen način, sputava njegovu ličnu imaginaciju. [...] Poetski i vizuelni efekti njegovih dela ne bi bili takvi kakvi jesu da iza njih ne postoji čitav lanac različitih iskustava geometrijske apstrakcije još od početka prošlog veka do ovog doba: od Bauhausa do hard edge-a, od njujorške škole do minimal-arta. [...] Plastičke elemente poreklom iz raznih vidova apstraktnih umetnosti koristio je kao module za svoja rešenja. Uz sve njegovo uvažavanje mnogih modela apstrakcije i produbljeno shvatanje mentalnih i duhovnih suština i refleksije dela rodonačelnika apstraktnih pojava moderne – Maljeviča, Mondrijana, Brankušija i drugih – Miljušev mentalitet i duhovnost su „drugog porekla“. Stoga, ovde pomenuti ili nepomenuti apstraktni modeli pre svega su gradivni elementi njegovog plastičkog „aranžiranja“ likovnih ekloga. Prethodnim napomenama se ni malo ne demistifikuje Miljuševa umetnost, jer se ona i ne odgoneta prepoznavanjem nekih savremenih leksičkih obrazaca. Zagonetnost poetike se ne krije u samoj vrsti leksike, već u leksičkoj organizaciji, u sklopu izraza, u svojevrsnom sinkretizmu.
Lj. Slijepčević, uvodni tekst u katalogu izložbe u Galeriji RTS, Galeriji ARTE, Galeriji PROGRES (Beograd, 15. maj – 15. jun 2014)