Halil Tikveša, Elementi vjetra, 1966, akvatinta/bakropis, 54x62.5 cm

Halil Tikveša (1935. Šurmanci, Hercegovina)
Diplomirao je 1961. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu gde je završio i postdiplomske studije. Od 1962. izlagao je samostalno (Mostar, Beograd, Varšava, Hanover, Ženeva, Pariz...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Zagreb, Budimpešta, Havana, Sidnej, Ljubljana, Krakov, Pariz, Prag, Stokholm, Berlin, Kjoto, Nju Delhi...). Nagrade/izbor: Nagrada za grafiku na Prolećnoj izložbi ULUS-a, 1964, 1968; Nagrada na Trijenalu jugoslovenske umetnosti, Beograd, 1967; Nagrada na Izložbi jugoslovenske grafike, Zagreb, 1968; Zlatna igla ULUS-a, 1974; Nagrada za grafiku na Oktobarskom salonu, 1976. Bio je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Obrazloženje žirija
Pošto je razgledao izložbu, žiri je jednoglasno odlučio da nagradu Veliki pečat za 1966. godinu dodeli Halilu Tikveši za grafiku Elementi vjetra. Žiri smatra da ovo delo poseduje grafičku i stilsku čistoću, stvaralačku maštu i poeziju savremeno ozvučenu.

Članovi žirija: Peđa Milosavljević, slikar, Mladen Srbinović, slikar i grafičar i Branko Miljuš, slikar i grafičar
22. april 1966.

Delo ovog mladog grafičara nosi u sebi iskonski znak njegovog porekla. To je asocijativni pejzaž u čijem izgledu se oseća štimung bosanskog predela. U Tikvešinim pejzažima nema ničeg narativnog. Njegov pejzaž u svom konačnom izgledu predstavlja rezultat potpune plastične i misaone transformacije motiva. U toj transformaciji, vrletni brdski predeli dobijaju karakter poetskih vizija. Ponajčešće, to su talasasti venci dalekih planina koji zatvaraju horizont naspram čistog, rumenog nebeskog svoda. Bujna vegetacija, fantastično transformisana ispunjava te predele čudnim uzbudljivim znacima života. Tehnološka strana Tikvešinih otisaka dovedena je gotovo do savršenstva...
Đ. Kadijević, Halil Tikveša, Umetnost 7 (Beograd 1966) 129.

… Ne gubeći od autentičnosti i iskrenosti, Tikveša je svoje pastoralne hedonističke motive iz osunčanog hercegovačkog podneblja preveo, osamdesetih i devedesetih godina, u drastično erotizovanu figuraliku. Aktovi, najčešće ženski, uz svaki detalj ili scenu, imaju direktan erotski sadržaj. Ta erotika ponekad ima „ženskoliku“ ovalnu formu čamca, raspukle kore čempresa, otvora usana, genitalija. […] Ove prizore gozbi, sunčanja i ljubavnih uživanja treba svrstati u reprezentativne primere Nove slike u grafici…
Lj.Slijepčević, „Grafika Beogradskog kruga“, u: Jugoslovenska grafika 1950-1980. Serija: Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti (Beograd, oktobar 1985 - oktobar 1986) 117.

… Prisutan kao umetnik koji se formirao u miljeu beogradske grafičke škole, Tikveša neguje prepoznatljiv ikonografski repertoar u znaku „poetskog opredmećivanja prostora“ (S.Ćelić) zavičajne Hercegovine. Specifičnost sopstvene kreativne pozicije Tikveša zasniva na vidovima poetske figuracije i individualne ekspresije. […] I sami naslovi njegovih grafičkih ciklusa […] otvaraju široko komunikacijsko polje na kojem se zasniva Tikvešina stvaralačka izvornost, polifona struktura dela, žestina umetničke egzekucije. „Uvek me je privlačio magični realizam, poezija nadrealnog…“, pojašnjava Tikveša svoje umetničke afinitete u intervjuu iz 1964. godine. […] Bez sumnje, Halil Tikveša je ličnost koja svoje zavičajno utočište i/ili njegov tovar ne ispušta i kao Sizif koji nema izbora gura uz Brdo sopstvenu genetsku sudbinu. […] Kada bi u Tikvešinom obimnom grafičkom opusu otkrivali njegove poetske sadržaje, uz memorisane slojeve zavičajnih senzacija, slika i sećanja, nalazi se i ceo kompleks stanja i pojava koje imaju svoju prirodnu, višedecenijsku stvaralačku genezu; estetika erotskog i senzualnog, aluzivna antropomorfnost predmeta (trabakule) i dominantna čulnost ženske telesnosti (govor tela), volumeni fizičkih, magičnih i metaforičnih svojstava, demon tela u izgubljenom Raju i iskonsko, koncentracija energije i strasti, nostalgija i melanholija, unutarnje oko na brisanom prostoru i izvežbani potrošači vremena, Leto (ustreptala jarost) i svet mitskih dubina, iskrena emocija i tišina atonalne muzičke fraze na liniji horizonta, atmosfera tajne ljubavne pustolovine i hedonizam puštenog tela u svakodnevnom, identifikacija modela i kontekst čulnosti, stanje Pejsaža i fokus Utočišta, senke stvari i bića u njihovoj tišini i polifoniji senzacija, nepatvorenost uzvišenog i proročko lamentiranje, pojam Naročitog vremena i esencija Svečanog trenutka, sedimentirano i destilisano iskustvo, meditativna usamljenost i ćutanje, prisno i udobno raspolaganje Pustinjom Vremena, suptilna čežnja i miris tela, predmeti koji poprimaju humana svojstva u Čudesnom Vrtu uživanja…
Lj. Ćinkul, uvodni tekst u katalogu izložbe, Galerija Grafički kolektiv (Beograd, 28. jun-17. jul 2004)