Boško Karanović, Hercegov pano, 1967, linogravura, 76x56 cm

Boško Karanović (1924. Bosanska Krupa – 2009. Beograd)
Diplomirao je 1948. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Marka Čelebonovića. Završio je specijalku za grafiku 1949, klasa prof. Mihajla Petrova. Slikarstvo je studirao u klasi prof. Mila Milunovića, Ivana Tabakovića i Nedeljka Gvozdenovića. Od 1952. izlagao je samostalno (Beograd, Zagreb...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Cirih, Nju Delhi, Ljubljana, Venecija, Berlin, Lion, Pariz, Peking, Tokio, Rim, Brisel, Murska Sobota, Vašington...). Nagrade/izbor: Oktobarska nagrada Beograda, 1958; Nagrada Oktobarskog salona, 1960; Zlatna igla ULUS-a, 1970; Vukova nagrada, 1985. Jedan je od osnivača Grafičkog kolektiva. U okviru delatnosti Grafičkog kolektiva osnovao je Klub prijatelja grafike Arta. Sistematski je od 1951. prikupljao grafičke radove studenata i formirao Kolekciju grafike pri Akademiji likovnih umetnosti. Pripadao je umetničkoj grupi Samostalni. Autor je idejnih rešenja za spomenike (mozaike) koji su realizovani u Beogradu, Rudu, Beloj Crkvi, Bosanskoj Krupi i Cazinu. Bio je profesor na Akademiji/Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Obrazloženje žirija
Posle razgledanja izložbe, žiri je odlučio da se nagrada Veliki pečat za 1968. godinu dodeli Bošku Karanoviću za grafiku Hercegov pano. Žiri smatra da ovaj list predstavlja svojom stilskom i tehničkom čistoćom visok i uverljiv rezultat naše savremene grafike.

Članovi žirija: Ankica Oprešnik, slikar i grafičar, Aleksandar Luković, slikar i grafičar i Danica Masniković, grafičar
9. maj 1968.

Ne samo u pionirskom periodu razvoja grafike pedesetih godina, već i do današnjih dana Boško Karanović je ostao najprivrženiji ovoj umetnosti. [...] njega je oduševljenje grafičkim zanatom potpuno odvuklo od slikanja da bi mu se tek dve decenije kasnije polako vraćao. Stavljajući njegovu umetnost pedesetih godina u široke okvire jednog krajnje slobodno definisanog termina – realistička umetnost – želeli smo da izdvojimo onaj poetski ton na motivima ljudskih figura i pejzaža, koji govori o velikoj ponesenosti umetnika konkretnim doživljajem, koji je kao prepoznatljivo sećanje utisnuo u grafički list. [...] Karanović je [...] započeo postepeno svođenje formi veštim korišćenjem tehničkih mogućnosti raznih materijala [...] zadržavajući osnovne scenske podatke na drvorezu u boji [...] gradi jedan dekorativni friz da bi se već 1955. na bojenoj litografiji [...] i linorezima [...] 1957. približio onoj sintetičkoj formulaciji oblika koja će već početkom sledeće decenije biti dograđena i tipična za njegovu umetničku zrelost. Na ovim radovima – izokefalije, stroga frontalnost i svečana hijeratičnost figura [...] zameniće raniju deskriptivnost dostojanstvenom ekspresijom ornamentizovanih likova i formi. [...] U šestoj deceniji Boško Karanović je neposrednu inspiraciju našao u antičkoj umetnosti; sada još neposrednije u ikonografiji grčkih vaza. Ovo napajanje prošlošću [...] pri stvaranju jedne moderne plastične izražajnosti, govori o stalno prisutnoj humanističkoj komponenti, ne samo u njegovom slučaju, već u stavu čitave njegove generacije. [...] Od 1963. godine, kada je pronašao linogravuru, Karanović je napustio raniju stilizaciju viđenih oblika da bi pomoću jedne lične znakovnosti stvorio samostalniji plastični sklop u kome su figure i prostor svedeni na slobodne ornamentalne forme. Da bi podvukao ekspresiju tih pojedinačnih kompozicionih elemenata, pojačao efekat njihove reljefnosti i dinamiku celog lista, prostor je sveo da dve dimenzije, gradeći planove po vertikali. Ceo postupak je u službi snažnog grafičkog ritmovanja: mirnih mekih ploha, finog [...] tonaliteta i robusnog reljefa; pravilnih ornamentalnih horizontala i slobodnih lakih šrafura; ornamentizovanih figura i potpuno apstraktnog „dekorativnog“ prostora...
Lj. Slijepčević, „Grafika Beogradskog kruga“, u: Jugoslovenska grafika 1950-1980. Serija: Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti (Beograd, oktobar 1985 - oktobar 1986) 22-26.

Početak umetničkog rada Boška Karanovića vezan je za kraj četrdesetih i početak pedesetih godina, kada će zahvaljujući njemu i nekolicini generacijskih drugova, grafika u Beogradu, pre rata praktično nepostojeća, dobiti neobičan polet, otkrivajući mladim zaljubljenicima u nju čitave pregršti iznenađujuće mogućnosti. Za njih je ona postala strast kojoj se potpuno predaje i disciplina koja se pomno proučava. [...] Još u to daleko i herojsko doba [...] ponet neistraženošću grafičkog terena, Karanović je ispoljio jednu osobinu koja će kasnije prerasti u čvrst princip zrelog umetnika. Reč je o nekoj vrsti skromnosti, skoro poniznosti, pred onim što se tako često naziva zanat i njegova magična moć. To je neka čedna, reklo bi se detinjski otvorena zaljubljenost u materiju koja se obrađuje i u fenomene koji se iz nje rađaju. [...] Njegovo delo je zasnovano na sigurnim ličnim stvaralačkim principima, čije značajno mesto u okvirima jugoslovenske grafike teško može da bude dovedeno u pitanje prilikom ozbiljnih i temeljnih kritičko istorijskih preispitivanja jugoslovenske i srpske likovne umetnosti. [...] Neodvojivo od njegovog ličnog grafičkog rada je njegovo pedagoško delovanje, koje se uvek odvijalo bez suvoparne didaktičnosti i sa bitnim ciljem da se prenosi ne sopstvena vizija i parametri ličnog izraza, sopstveni formalni problemi, već sposobnost sigurnog vladanja materijom i poverenje u smisao umetničke i etičke odgovornosti prema radu...
Z. Pavlović, Boško Karanović, Biblioteka Grafičari beogradskog kruga, Galerija Grafički kolektiv (Beograd 1983)