No Flash
 
 

NAGRADA VELIKI PEČAT 1969.
Bora Iljovski, Govornik



Bora Iljovski, Govornik, 1969, akvatinta, bakropis, 78x60cm

Bora Iljovski (1942. Drenovo/Grčka – 2013. Beograd)
Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu i završio specijalni tečaj za slikarstvo, klasa prof. Đorđa Bošana. Od 1968. izlagao je samostalno (Beograd, Ljubljana, Pariz...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Zagreb, Bled, Kairo, Rijeka, Brisel, Nju Delhi, Rim, Helsinki, Vroclav, Bilbao, Moskva, Varšava...). Predstavljao je Jugoslaviju 1982. na 41. Venecijanskom bijenalu. Retrospektivna izložba 2006. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Nagrade/izbor: Nagrada za slikarstvo na izložbi ULUS-a, Beograd, 1968; Nagrada za slikarstvo na Petom bijenalu mladih, Rijeka, 1969; Nagrada za slikarstvo na Sedmom dubrovačkom salonu, Dubrovnik, 1987; Prva nagrada na Jesenjoj izložbi ULUS-a, Beograd, 1991; Politikina nagrada iz fonda Vladislav Ribnikar, 2007. Bavio se slikarstvom, crtežom, ilustracijom i kolažom.

Obrazloženje žirija
Žiri je odlučio da se nagrada Veliki pečat za 1969. godinu dodeli Bori Iljovskom za grafiku Govornik, 1969, akvatinta, bakropis. Žiri se odlučio za list Govornik Bore Iljovskog jer njegove grafike svedoče o izrazitoj umetničkoj ličnosti, nesumnjivom grafičkom senzibilitetu i snažnoj ekspresivnosti.

Članovi žirija: Dušan Ristić, slikar i scenograf, Božidar Prodanović, slikar i grafičar i Boško Karanović, slikar i grafičar
28. april 1969.



Period sazrevanja ili nisam ja naivan
Svako svrstavanje je udaljavanje od svoje prirode. Stojim tamo gde treba, sa svojom ličnom kartom. Na relaciji mog nastanka do danas rađali su se projekti za moj dalji i još dalji rad. Negiranjem svog bivšeg projekta ja sam ga unapređivao, korak po korak, sve dalje. Novine se rađaju u toku rada. Mogu da prođu nezapažene od stvaraoca. Zato je potrebno iskustvo lovca. Ovo iskustvo koje sam stekao, smešteno je u mom magacinu. U toku rada dešava mi se da na taj magacin zaboravim. Međutim, magacionarno iskustvo nesvesno je izlazilo tokom rada i pojavljivalo se na projektima. Shvatio sam da su mi potrebni zaključci: šta sadrži magacin i kako se može ta „roba“ upotrebiti? Ili – svesno korišćenje magacina. Slike nastaju čak i za vreme bolovanja ili raspusta. Na raspustu sam imao dovoljno vremena, otrgnut od rada, da razmišljam i pravim sintezu svega što je u mojoj glavi a i što je izašlo iz nje.
Realizacija
Prvo što mi je palo na pamet je da napravim „Tipa“ sa naočarima, sa pogledom na more. Umetnik, ili čovek, pun je anonimnosti. Kreacijom on ih se oslobađa. I tako, bacam se na isterivanje duboko skrivenih anonimnosti.
B. Iljovski, Anketa/Grafičari, Umetnost 23 (Beograd 1970) 19.

Dosadašnja stvaralačka aktivnost Bore Iljovskog manifestovala se uglavnom u sprovođenju ekspresivno-simboličkih intervencija unutar figurativnih motiva, čijim se razgrađivanjem uspostavljala posebna vrsta likovne naracije sa specifičnostima jednog neformalnog izraza, koji je zadržavao izvestan paralelizam sa tokovima obnovljene figuracije. Javljajući se kao izrazit kolorist još od prvih izlaganja od 1966, Iljovski je obogaćivao svet svojih likovnih predstava, naseljavajući ga i raščlanjivajući simbolima i ekspresivnim detaljima u širokom i maštovitom opsegu, tako da je taj proces dostigao kulminaciju već 1969. [...] Paralelno sa ovim delima, Iljovski je negovao sadržajno srodan grafički izraz u tehnici bakropisa-akvatinte, u monohromnoj skali, što je predstavljalo, po sebi veoma zanimljivu, proširenu aktivnost, doduše bez razdraganosti i opijenosti zasićenim koloritom; međutim, upravo iz razloga ove svedenosti na skalu svetlo-tamnog, njegova složena morfologija simbola i oblika je tako bila uključena u drugačije relacije.
D. Đokić, Bora Iljovski, Umetnost 29-30 (Beograd 1972) 86.

Na početku Iljovski je bio blizak beogradskom krugu nove figuracije odnosno nove predmetnosti. Predmeti svakodnevnog života (zvezda, naočare, žileti, čizme, makaze...) izazovni po svom postojanju, urbana sredina u kojoj živi i koja ga uznemirava polazišta su u tumačenju stava Bore Iljovskog. Eksplicitnije izraženi u ranijim slikama, ukomponovani u plohu platna nemirne bojene površine, kasnije gube svoj viđeni identitet. Umetniku nije stalo da predmet precizira u obliku nego u njegovom značenju, da mu dokuči suštinu, da mu opipa puls, delovanje u slici i delovanje na posmatrače. Kasnije Iljovski eksperimentiše s raznim trakama, a potom ovaj motiv biva zamenjen oblim formama. Redukuje temu na jedan element koga svodi na znak u preciznom, oblikovnom radu, savršenom do šablona, nesavršenom u svojoj savršenosti. „Ništa nije završeno i savršeno ni sa šablonom. Šablonu kao savršenom dizajnu se divim na prvi pogled, zatim ga uznemiravam“, kaže Iljovski. To uznemiravanje koje izaziva različitu asocijativnost, Iljovski postiže i onda kada linearno tkanje na slici uniformno bojene jarke pozadine samo po sebi ne znači ništa: senzacija jednog jarkog avgustovskog dana jača je od svakog konkretnog predstavljanja.
Bora Iljovski, Muzej Zepter kolekcija (Beograd 2010) 226.

 

 

 

 

 

 

 

    

 

 

 

 

 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radnim danom 12-16, vikendom ne radi