No Flash
 
 

NAGRADA VELIKI PEČAT 1971.
Slobodan Pejović, Daire



Slobodan Pejović, Daire, 1971, drvorez, 66x50 cm

Slobodan Pejović (1932. Mrazovci – 2009. Beograd)
Diplomirao je 1956. i završio postdiplomske studije 1958. na Akademiji likovnih umetnosti Beogradu, klasa prof. Nedeljka Gvozdenovića i Boška Karanovića. Od 1957. izlagao je samostalno i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Lipiec, Johanesburg, Minhen, Berlin...). Dobitnik je nagrade za slikarstvo Oktobarskog salona, Beograd 1960. Bio je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bavio se slikarstvom i grafikom.

Obrazloženje žirija
Žiri je odlučio da se nagrada Veliki pečat za 1971. godinu dodeli Slobodanu Pejoviću za grafiku Daire, 1971, drvorez. Žiri smatra da je ovaj grafički list logičan rezultat lično određenog razvoja Slobodana Pejovića u toku poslednjih godina. U listu kome je dodeljen Veliki pečat, ispoljeni su svi kvaliteti ranijih Pejovićevih istraživanja, a uočljive su neke nove vrednosti koje su svedočanstvo jednog novog kvalitativnog skoka. Žiri smatra da je ovaj grafički list rezultat svesno prihvaćenog rizika i želje da se jedna koncepcija održi i razvije.

Članovi žirija: Nedeljko Gvozdenović, slikar, Živojin Turinski, slikar i Stojan Ćelić, slikar i grafičar
7. maj 1971.



Sredinom šeste decenije Slobodan Pejović će [...] koristiti svetlosne efekte crno-bele tehnike u literarnoj simbolici svojih prvih litografija i postići efektnu scenografsku ekspresivnost, da bi u tehnici bakropisa imao sasvim druge namere – da čistim linorezom zabeleži osnovne vizuelne podatke pejzažnih motiva. Primenjujući čist grafički metod do perfekcionizma, Pejović će ostati dosledan ovakvom likovnom opredeljenju čitave tri decenije.
L. Slijepčević, „Grafika Beogradskog kruga“, u: Jugoslovenska grafika 1950-1980. Serija: Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti (Beograd, oktobar 1985 - oktobar 1986) 23.

... Kada je u pitanju njegovo slikarstvo, njegova grafika, njegov crtež on skoro treperi nad mrljama i linijama pokušavajući da preko njih usadi u našu svest jedno moguće osećanje prirode i sredine, koje smo skoro zaboravili; žrtvovali huku vremena. [...] Njegov intimizam traži jedan svet u treperenju, podrazumeva maštom dočarane predele i prostore. Zbog toga je teško tumačiti njegove sadržaje. Moglo bi se desiti da previdimo nešto i da se bez pravog razumevanja sveta koji nam Slobodan Pejović nudi, bavimo samo zavodljivom igrom nervatura, lepotom njegovog slikarskog rukopisa. A bilo bi dobro, bilo bi potrebno da odlutamo sa njim po osetljivo upisanim linijama na crtežima, slikama i grafikama do suština koje nudi, do ambijenta i perspektiva u kojima tišine imaju nama neznano značenje, gde palacaju nama potrebna svetla, drhture dragi odsjaji na horizontima...
S. Ćelić (1977)

...Stvaralaštvo Slobodana Pejovića istovremeno je izraz bolne svesti o sveopštoj prolaznosti i svedočanstvo energične rešenosti na trajanje. Ova antinomija već dve decenije rezonira njegovim delom kao njegov moralni, misaoni i emocionalni eho. Ravnodušan prema rizicima kojim se svojim stavom izlaže, opasnosti da od savremenika bude proglašen konzervativnim, Pejović zadržava tradicionalna sredstva, zanatsko poštenje i čistotu. Slike i grafike, sagledane u kontekstu savremenih zbivanja, najviše su njegove, one govore njegovim rizikom, upornošću i tvrdom verom. Ova čvrstina je i najveća odlika ove umetnosti koja zrači istim intenzitetom od godina studiranja. Neobičan je ovaj dar kome je podređeno sve što čini sliku, darovitost je odgovor za formu, ona mu otkriva motiv i konačno, zaslužna je za jezik ove čiste intuicije. Predeli – žitna polja, enterijeri u kojima se vreme zaustavilo, imaju nešto od poezije Tomasa Vulfa. Pejović nije nikako ni sentimentalan ni rezigniran stvaralac. Njegovo delo nije prožeto nostalgijom za prohujalim niti je patetični lament, ono odiše ljubavlju za postojanje stvari. Ova jednostavnost, bez lažnog i besmislenog truda odraz je vitalnosti i savremenosti. Jasan lineament i široka hromatska maska njegovih slika nisu samo podatak o pulsaciji njegove psihe ili „štimunga“ predela, njegov prostor je metafizički a izabrani trenutak transcendentan. Pejović je odličan poznavalac svih grafičkih tehnika. Još na studijama je ostvario izuzetan ciklus bakropisa i litografija a u poslednjim godinama, njegov grafički opus ostvaren je u drvorezu. U ovim listovima najpotpunije je stilsko obeležje i ambivalentnost Pejovićeve umetnosti-jednostavan ako ne i običan motiv, iskazan linearnim spletom autentične nervature preobražava se u moćne strukturne planove...
M. Rogić (1982), Slobodan Pejović, Biblioteka Grafičari beogradskog kruga, Galerija Grafički kolektiv (Beograd, 1985)

 

 

 

 

 

 

 

    

 

 

 

 

 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radnim danom 12-16, vikendom ne radi