Vladimir Veličković, Pet stanja jedne kutije, 1972, serigrafija u boji, kolaž, 108x75 cm
Vladimir Veličković (1935. Beograd - 2019. Split)
Diplomirao je 1960. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Bio je saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušića (1962-1963) u Zagrebu. Od 1963. izlagao je samostalno (Beograd, Ljubljana, Brisel, Atina, Pariz, Rim, Milano, Amsterdam, Malme, Barselona, Ženeva, Lion, Solun...), a od 1951. na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Predstavljao je Jugoslavije 1972. na 35. Bijenalu u Veneciji.
Nagrade/izbor: Nagrada za slikarstvo na Bijenalu mladih, Rijeka, 1962; Nagrada za slikarstvo na Oktobarskom salonu, 1963; Nagrada za slikarstvo na Bijenalu u San Marinu, Nagrada za slikarstvo na Bijenalu u Parizu, 1965; Nagrada za slikarstvo na Memorijalu Nadežde Petrović, Čačak, Nagrada za crtež na Međunarodnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka, 1968; Nagrada za crtež, Beč, 1970; Nagrada za grafiku na Međunarodnoj izložbi grafike, Ljubljana, 1971, 1973; Nagrada za grafiku na Međunarodnom bijenalu grafike, Tokio, 1976; Nagrada na Izložbi jugoslovenskog portreta, Tuzla, 1977; Grand Prix za grafiku na IV bijenalu evropske grafike, Hajdelberg, 1979; Nagrada za grafiku na Međunarodnom bijenalu grafike, Krakov, 1980; Herderova nagrada za celokupno delo, Hamburg; Politikina nagrada iz fonda Vladislav Ribnikar, 1986; Vukova nagrada, 2010.
Član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), Francuske akademije i Makedonske akademije nauka i umetnosti (MANU). Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem u oblasti kulture i umetnosti Commandeur dans l’Ordre des Arts et des Lettres i ordena Légion d'Honneur. Bio je profesor (1983-2000) na École nationale supérieure des beaux-arts u Parizu. Osnivač Fonda za crtež „Vladimir Veličković“. Od 1966. živeo u Parizu.
Obrazloženje žirija
Nagrada Veliki pečat za 1972. godinu dodeljena je Vladimiru Veličkoviću za grafiku
Pet stanja jedne kutije, 1972, serigrafija u boji, kolaž. Vladimir Veličković se vrlo rano izrazio kroz crtež i negovao je tu disciplinu uporedo sa slikarstvom. Izrazito humanističke preokupacije, zabrinutost za život ljudi u savremenom svetu, za mogućnost ljudske egzistencije, uvek su bili u planu njegovog interesovanja. Kao nastavak njegovog rada na crtežu nastao je niz grafičkih listova u tehnici serigrafije. Nagrađeni grafički list pripada poslednjoj fazi Veličkovićevog umetničkog interesovanja u kome narativnost ustupa mesto jednoj preciznoj vizuelnoj situaciji, ne odričući se poetske metafore. Konkretno, nagrađeni list koji prikazuje nastanak i evoluciju jednog predmeta sa očiglednom aluzijom na životni tok, sjedinjuje u sebi novu želju za preciznošću sa umetnikovim unutrašnjim preokupacijama.
Članovi žirija: Aleksa Čelebonović, likovni kritičar, Slobodan Ristić, likovni kritičar i Slobodan Pejović, slikar i grafičar
12. maj 1972.
U opusu Vladimira Veličkovića najviše impresionira njegova celovitost. Isti tematski okvir, od koga umetnik ne odstupa, pretače se iz slika u crteže i iz crteža u slike i grafike, takvom doslednošću, upornošću i gotovo opsesivnošću, nabojem izražajnosti bez smiraja i predaha, bez ulagivanja i povlađivanja, da dobija odlike duboko angažovane svesti. [...] Njegovo slikarstvo je u najvećoj meri predmet kritičarske i spisateljske pažnje, možda zbog toga što na kompleksniji način od crteža iskazuje isti životni i umetnički stav. […] Grafika je uglavnom ostavljana po strani. Razlozi nisu skriveni ni slučajni: Vladimir Veličković nije grafičar u klasičnom smislu i on je samo zahvaljujući savremenoj tehnici serigrafije mogao da poveže sudbinu svoje umetnosti sa sudbinom moderne grafike. I više od toga: upravo zahvaljujući osnovnim premisama grafičkog medija kao reproduktivne tehnike, delo Vladimira Veličkovića nije ostalo zatvoreno u ograničenom krugu zainteresovanih, već je u velikoj meri odigralo katalizatorsku ulogu u prodoru modernog ekspresivnog jezika uopšte. […] Kako je Vladimir Veličković došao do grafike? Sasvim rani pokušaji sa linorezom i bakropisom iz 1952/53. godine, koje je izlagao u Galeriji Grafički kolektiv već 1953, bili su samo dečačka avantura i znatiželja koja mu je svojstvena, ali koja nije ostavila dubljeg traga na njegov dalji stvaralački put. [...] Možda je upravo Veličkovićeva potreba da se neprestano sučeljava i vodi dijalog sa onim što stvara, odvukla njegovu pažnju od grafike. Međutim, njegov crtež je imao najpouzdanija svojstva da se pretoči u grafiku, ili bi možda bilo tačnije reći da su osnovne odlike Veličkovićevih crteža upravo u njihovom grafičkom karakteru, u tim ubojitim, oštrim – nazvali su ih direrovskim i kaloovskim – urezima, koji kao da izniču iz bakrorezne ploče. Preneti u serigrafiju, crteži zadržavaju ne samo svoje dimenzije, već i one kvalitete neposrednosti i snage dejstva, a samo je pitanje pažljive štampe da li će se na otiscima prepoznavati i svi oni iznijansirani dodiri perom, kasnije i četkom. [...] Veoma brzo, već od 1969. godine, Veličković je počeo da izlaže na značajnim grafičkim manifestacijama, od Pariza i ljubljanskog Bijenala, do Tokija i Grafike beogradskog kruga. I, veoma brzo takođe, već 1972. godine on je postao dobitnik najveće nagrade za grafiku u našoj sredini – Velikog pečata Grafičkog kolektiva, što je moglo (a i jeste) da izazove dosta nedoumica i komentara o smislu ovog priznanja za serigrafiju. […] Početkom sedamdesetih godina, dodela Velikog pečata grafici Vladimira Veličkovića bila je istovremeno prva nagrada za jednu serigrafiju – a to je značilo izrazitu pobedu serigrafije. Drugim rečima, to je manifestovalo novu demokratizaciju, svežinu mišljenja i otvaranje puteva novim grafičkim mogućnostima našeg vremena. Uostalom, nagrada Vladimiru Veličkoviću bila je, po našem mišljenju, priznanje njegovom celokupnom dotadašnjem radu – razumevanje snage vizije i istovremeno razumevanje adekvatnog prenošenja njegovog jezika u serigrafiju koja zahteva upravo čistotu ekspresije. Nagrađena serigrafija Pet stanja jedne kutije iz iste, 1972. godine, velikog formata (108x75 cm) – metafora je života koji se postepeno okončava, odživljuje. U odnosu na prethodne cikluse, ova serija je rađena smirivanjem razigranog poteza i u pritajenom intenzitetu izražajnost je postignuta sažetijim gestovima…
I. Subotić, Vladimir Veličković, Biblioteka Grafičari beogradskog kruga, Galerija Grafički kolektiv (Beograd 1987)
