No Flash
 
 

NAGRADA VELIKI PEČAT 1972.
Vladimir Veličković, Pet stanja jedne kutije



Vladimir Veličković, Pet stanja jedne kutije, 1972, serigrafija u boji, kolaž, 108x75 cm

Vladimir Veličković (1935. Beograd - 2019. Split)
Diplomirao je 1960. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Bio je saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušića (1962-1963) u Zagrebu. Od 1963. izlagao je samostalno (Beograd, Ljubljana, Brisel, Atina, Pariz, Rim, Milano, Amsterdam, Malme, Barselona, Ženeva, Lion, Solun...), a od 1951. na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Predstavljao je Jugoslavije 1972. na 35. Bijenalu u Veneciji. Nagrade/izbor: Nagrada za slikarstvo na Bijenalu mladih, Rijeka, 1962; Nagrada za slikarstvo na Oktobarskom salonu, 1963; Nagrada za slikarstvo na Bijenalu u San Marinu, Nagrada za slikarstvo na Bijenalu u Parizu, 1965; Nagrada za slikarstvo na Memorijalu Nadežde Petrović, Čačak, Nagrada za crtež na Međunarodnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka, 1968; Nagrada za crtež, Beč, 1970; Nagrada za grafiku na Međunarodnoj izložbi grafike, Ljubljana, 1971, 1973; Nagrada za grafiku na Međunarodnom bijenalu grafike, Tokio, 1976; Nagrada na Izložbi jugoslovenskog portreta, Tuzla, 1977; Grand Prix za grafiku na IV bijenalu evropske grafike, Hajdelberg, 1979; Nagrada za grafiku na Međunarodnom bijenalu grafike, Krakov, 1980; Herderova nagrada za celokupno delo, Hamburg; Politikina nagrada iz fonda Vladislav Ribnikar, 1986; Vukova nagrada, 2010. Član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), Francuske akademije i Makedonske akademije nauka i umetnosti (MANU). Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem u oblasti kulture i umetnosti Commandeur dans l’Ordre des Arts et des Lettres i ordena Légion d'Honneur. Bio je profesor (1983-2000) na École nationale supérieure des beaux-arts u Parizu. Osnivač Fonda za crtež „Vladimir Veličković“. Od 1966. živeo u Parizu.

Obrazloženje žirija
Nagrada Veliki pečat za 1972. godinu dodeljena je Vladimiru Veličkoviću za grafiku Pet stanja jedne kutije, 1972, serigrafija u boji, kolaž. Vladimir Veličković se vrlo rano izrazio kroz crtež i negovao je tu disciplinu uporedo sa slikarstvom. Izrazito humanističke preokupacije, zabrinutost za život ljudi u savremenom svetu, za mogućnost ljudske egzistencije, uvek su bili u planu njegovog interesovanja. Kao nastavak njegovog rada na crtežu nastao je niz grafičkih listova u tehnici serigrafije. Nagrađeni grafički list pripada poslednjoj fazi Veličkovićevog umetničkog interesovanja u kome narativnost ustupa mesto jednoj preciznoj vizuelnoj situaciji, ne odričući se poetske metafore. Konkretno, nagrađeni list koji prikazuje nastanak i evoluciju jednog predmeta sa očiglednom aluzijom na životni tok, sjedinjuje u sebi novu želju za preciznošću sa umetnikovim unutrašnjim preokupacijama.

Članovi žirija: Aleksa Čelebonović, likovni kritičar, Slobodan Ristić, likovni kritičar i Slobodan Pejović, slikar i grafičar
12. maj 1972.



U opusu Vladimira Veličkovića najviše impresionira njegova celovitost. Isti tematski okvir, od koga umetnik ne odstupa, pretače se iz slika u crteže i iz crteža u slike i grafike, takvom doslednošću, upornošću i gotovo opsesivnošću, nabojem izražajnosti bez smiraja i predaha, bez ulagivanja i povlađivanja, da dobija odlike duboko angažovane svesti. [...] Njegovo slikarstvo je u najvećoj meri predmet kritičarske i spisateljske pažnje, možda zbog toga što na kompleksniji način od crteža iskazuje isti životni i umetnički stav. […] Grafika je uglavnom ostavljana po strani. Razlozi nisu skriveni ni slučajni: Vladimir Veličković nije grafičar u klasičnom smislu i on je samo zahvaljujući savremenoj tehnici serigrafije mogao da poveže sudbinu svoje umetnosti sa sudbinom moderne grafike. I više od toga: upravo zahvaljujući osnovnim premisama grafičkog medija kao reproduktivne tehnike, delo Vladimira Veličkovića nije ostalo zatvoreno u ograničenom krugu zainteresovanih, već je u velikoj meri odigralo katalizatorsku ulogu u prodoru modernog ekspresivnog jezika uopšte. […] Kako je Vladimir Veličković došao do grafike? Sasvim rani pokušaji sa linorezom i bakropisom iz 1952/53. godine, koje je izlagao u Galeriji Grafički kolektiv već 1953, bili su samo dečačka avantura i znatiželja koja mu je svojstvena, ali koja nije ostavila dubljeg traga na njegov dalji stvaralački put. [...] Možda je upravo Veličkovićeva potreba da se neprestano sučeljava i vodi dijalog sa onim što stvara, odvukla njegovu pažnju od grafike. Međutim, njegov crtež je imao najpouzdanija svojstva da se pretoči u grafiku, ili bi možda bilo tačnije reći da su osnovne odlike Veličkovićevih crteža upravo u njihovom grafičkom karakteru, u tim ubojitim, oštrim – nazvali su ih direrovskim i kaloovskim – urezima, koji kao da izniču iz bakrorezne ploče. Preneti u serigrafiju, crteži zadržavaju ne samo svoje dimenzije, već i one kvalitete neposrednosti i snage dejstva, a samo je pitanje pažljive štampe da li će se na otiscima prepoznavati i svi oni iznijansirani dodiri perom, kasnije i četkom. [...] Veoma brzo, već od 1969. godine, Veličković je počeo da izlaže na značajnim grafičkim manifestacijama, od Pariza i ljubljanskog Bijenala, do Tokija i Grafike beogradskog kruga. I, veoma brzo takođe, već 1972. godine on je postao dobitnik najveće nagrade za grafiku u našoj sredini – Velikog pečata Grafičkog kolektiva, što je moglo (a i jeste) da izazove dosta nedoumica i komentara o smislu ovog priznanja za serigrafiju. […] Početkom sedamdesetih godina, dodela Velikog pečata grafici Vladimira Veličkovića bila je istovremeno prva nagrada za jednu serigrafiju – a to je značilo izrazitu pobedu serigrafije. Drugim rečima, to je manifestovalo novu demokratizaciju, svežinu mišljenja i otvaranje puteva novim grafičkim mogućnostima našeg vremena. Uostalom, nagrada Vladimiru Veličkoviću bila je, po našem mišljenju, priznanje njegovom celokupnom dotadašnjem radu – razumevanje snage vizije i istovremeno razumevanje adekvatnog prenošenja njegovog jezika u serigrafiju koja zahteva upravo čistotu ekspresije. Nagrađena serigrafija Pet stanja jedne kutije iz iste, 1972. godine, velikog formata (108x75 cm) – metafora je života koji se postepeno okončava, odživljuje. U odnosu na prethodne cikluse, ova serija je rađena smirivanjem razigranog poteza i u pritajenom intenzitetu izražajnost je postignuta sažetijim gestovima…
I. Subotić, Vladimir Veličković, Biblioteka Grafičari beogradskog kruga, Galerija Grafički kolektiv (Beograd 1987)

 

 

 

 

 

 

 

    

 

 

 

 

 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
Galerija Grafički kolektiv, Dragoslava Jovanovića 11, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radno vreme: radnim danima 12-16h / Galerija ponedeljak-subota 12-18h