No Flash
 
 

NAGRADA VELIKI PEČAT 1973.
Emir Dragulj, Roditelji



Emir Dragulj, Roditelji, 1973, akvatinta u boji, 65x50 cm

Emir Dragulj (1939. Mravinjci kod Goražda – 2002. Beograd)
Diplomirao je 1963. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu i 1966. je završio specijalni kurs za grafiku, klasa prof. Boška Karanovića. Specijalizirao je grafiku 1966/7. na L'École de la Cambre u Briselu. Od 1964. izlagao je samostalno (Beograd, Brisel, Solingen, Ljubljana, Pariz, Ankara, Stokholm, Beč…) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Mostar, Sidnej, Berlin, Prag, Pariz, Krakov, Buenos Ajres, Njujork, Peking, Kjoto…). Nagrade/izbor: Zlatno pero ULUS-a, 1964; Zlatna igla ULUS-a, 1966; Nagrada za grafiku na Prolećnoj izložbi ULUS-a, Nagrada Oktobarskog salona, 1969; Treća nagrada za crtež na izložbi Svet u kome živimo, Beograd, Nagrada za grafiku na šestoj izložbi SLUJ-a, Sarajevo, 1973; Prva nagrada za grafiku na izložbu NOB u delima likovnih umetnika Jugoslavije, Beograd, 1976; Prva nagrada za grafiku na izložbi jugoslovenskog portreta, Tuzla, 1979; Druga nagrada za crtež na izložbi Svet u kome živimo, Beograd, 1980; Prva nagrada za grafiku na Drugom bijenalu minijaturne umetnosti, Gornji Milanovac, 1992. i brojne otkupne nagrade. Bio je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Obrazloženje žirija
Nagrada Veliki pečat za 1973. godinu dodeljena je Emiru Dragulju za grafiku Roditelji, 1973, akvatinta u boji. Žiri smatra da ovaj Draguljev list predstavlja kvalitetni korak u njegovom osobenom stvaralaštvu u oblasti grafičke umetnosti. Nagrađeni list se ističe snažnim grafičkim izrazom u kome je ispoljeno osećanje za kompozicionu svedenost i veoma suptilne svetlo-tamne vrednosti kojima boja vrlo funkcionalno doprinosi.

Članovi žirija: Miodrag Miša Popović, vajar, Vladimir Rozić, likovni kritičar i Marko Krsmanović, slikar i grafičar
12. maj 1973.



… poetska inspiracija Emira Dragulja vezana je za Bosnu i istovremeno zajedno sa njom dignuta na jedan viši plan na kome se svet u celini igra sa svojom sudbinom, prihvatajući kariatun i svako zlo kao svoje. Ono što zbunjuje u umetničkom iskazivanju Emira Dragulja, u sadržajima njegovih grafičkih listova, pomereni je red u viđenju sveta. On kao da je na samom početku svog umetničkog rada prvo ugledao neke znakove kraja ljudskog bitisanja a onda u njima i kroz njih one koji ga vraćaju mladosti. Ta izmena u redosledu izgleda da je od presudnog značaja […] za Dragulja, važno je da se sve negde u trenutku zaustavi, da se ispita, da u tom zaustavljenom času sve zrači svoju istinu i da tako našom voljom bude trajno umiranje a ne smrt. Teško da je bez toga shvatljivo kretanje Draguljevih konjanika, putnika, jahača, ratnika, polaznika i prolaznika kroz san, magle, neka neslućena a nedokučena obzorja i njihovo ostajanje kod prvog koraka, ispred predela Draguljeve mašte. Tako se duga, mučna, nesaglediva putovanja u uskom, ograničenom prostoru Bosne izjednačuju sa putovanjem koje se obavlja bez koraka, bez hoda, u telu i biću, između svakog rađanja i kraja. […] Forme nisu nove, znakovi i simboli su najdirektnije poreklom iz njegove uže postojbine, isti motiv se ponavlja, nikada dovoljno iscrpljen. […] Snaga ovog kazivanja u grafičkim listovima vezana je za sposobnost njihovog tvorca da i u presudnim časovima kod rešavanja nekih čisto tehničkih pitanja ostane u dosluhu sa svojom prvom i pravom inspiracijom. […] Kao i sve dobro i najbolje u umetnosti grafike i Draguljevo delo nastaje na onoj osetljivoj granici na kojoj se spajaju san, um, materijal i postupak. U najboljem smislu reči, on je alhemičar koga nesposobnost da stvori plemeniti materijal diže na mesto tvorca potrebne i dragocene opsene.
Stojan Ćelić (1973), http://emirdragulj.com/sr/tekstovi/stojan-celic (preuzeto 24.9.2014)

…Plodovi sjećanja na život u uskom zavičajnom ambijentu davali su otiscima njegovih grafika atmosferu začudnog, začaranog svijeta. Iza prividne sagledljivosti, iza evokacije oniričkih slika, iza nostalgičnih raspoloženja prepoznavao se i autorov filozofski stav o životu i smrti, o vječnosti i efemernosti raznih životnih situacija. Dakle, u regionalnom kontekstu prepoznavala su se univerzalna značenja. Odredivši svojoj umjetnosti takav smisao, sistematski ju je razvijao kroz nekoliko tema. […] Sve ove nijeme i meditativne predstave, nadahnute melanholijom, utopljene u topli sfumato pa iracionalno osvjetljene, svi oblici što i ćute i zvone istovremeno, što stoje na granici stvarnog i nestvarnog, viđenog i zamišljenog, svi ti fragmenti njegovog iskustva svijeta, vremena i prostora, nude jedinstveno tkanje asocijacija. Asocijacija – bilo na pastoralu po kojoj je pao mrak, bilo na prazninu i beznađe, na nedostatak svake perspektive. Prizori umrtvljenih ili uspavanih prostora rijetko su oživljeni situacijama, a kada jesu, onda se radi o pozama i situacijama koje govore o značenju, a ne o činu rada ili akcije. Ta sklonost statičnom, malaksalom, u određenim događajima uvijek evocira raspoloženje koje se može definisati kao ono koje stoji na granici potisnutih sjećanja i pokušaja da ta sjećanja ponovo navru. […] Sva iskustva do koji je došao Dragulj uvijek iznova i uporno vraća u svoju umjetnost, dodajući samo poneki detalj…
Meliha Husedžinović (1998), http://emirdragulj.com/sr/tekstovi/meliha-husedzinovic (preuzeto 24.9.2014)

 

 

 

 

 

 

 

    

 

 

 

 

 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radnim danom 12-16, vikendom ne radi