Stevan Knežević, Menade na obali bambusovog gaja ili o zlu mudri, a o dobru ludi, 1973/74, bakropis, 77x57 cm

Stevan Knežević (1940-1995. Beograd)
Diplomirao je 1966. i magistrirao 1969. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Boška Karanovića. Od 1966. izlagao je samostalno (Beograd, Bon...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Stokholm, Prag, Pariz, Brisel, Venecija, Kairo, Atina, Miškolc, Aleksandriji...). Nagrade/izbor: Nagrada za grafiku na Oktobarskom salonu, 1967; Nagrada za grafiku na izložbi ULUS-a, 1970; Prva nagrada za crtež na izložbi Svet u kome živimo, Beograd, 1973; Nagrada za skulpturu na Oktobarskom salonu, 1981; Nagrada SIZ-a kulture Beograda za najbolje ostvarenje u kulturi i umetnosti u 1984. godini iz oblasti likovnog stvaralaštva. Bio je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Obrazloženje žirija
Nagrada Veliki pečat za 1974. godinu dodeljena je Stevanu Kneževiću za grafiku Menade na obali bambusovog gaja ili o zlu mudri, a o dobru ludi, 1973/74, bakropis. Žiri smatra da je ovim listom Stevan Knežević potvrdio svoja dosadašnja stvaralačka istraživanja i sredstvima jedne klasične grafičke discipline izrazio svu složenost sadašnjeg sveta, između prošlosti i sadašnjosti. Put koji je nagrađeni autor prošao nedvosmisleno pokazuje da je ovaj umetnik prodro u svet grafičkog izraza, našao svoj sopstveni grafički jezik i postigao punu stvaralačku zrelost.

Članovi žirija: Bogdan Kršić, grafičar, Marko Popović, istoričar umetnosti i Emir Dragulj, slikar i grafičar
12. maj 1974.

…Stevan Knežević predstavio se kao umetnik koji teži građenju jednog ličnog sveta vrlo specifičnih karakteristika. Sklonost ka isticanju funkcije predmeta datog u kontekstu jedne fantastične projekcije […] nalazi se u osnovama Kneževićeve plastičke imaginacije. Ona se podjednako ispoljava i u načinu korišćenja likovnih činjenica i u načinu korišćenja tematske sadržine. […] u grafikama se ranije, često proizvoljni oblici grupišu i povezuju u kontekst niza fabula čudne, teško odgonetljive sadržine. Knežević pozna draž oslobođene naracije koju je tako ubedljivo afirmisala „nova figuracija“ i ne usteže se da se upusti u opširno iznošenje jedne tematike sadržane od mnoštva subjektivnih poetskih doživljaja. Akteri njegovih tema su neka izmaštana bića, izmišljeni predemeti i male obične stvari, dovedeni u jedan mizanscen neverovatnih odnosa u čijem se potekstu isprepliću elementi farse i legende, oštrog humora i vedre bajke…
J. Denegri, uvodni tekst u katalogu izložbe u Galeriji Grafički kolektiv (Beograd, 1-10. septembar 1967)

… Svet snova i mašte isprepletane s realnim obrisima predmeta i likova sačinjavao je jedinstvenu kombinaciju u kojoj su istovremeno bili prisutni poetski i gotovo brutalistički podaci. Odmah je primećen i posebni, destruktivni i dionizijski humor u Kneževićevim grafikama, čemu je autor ostao privržen, ne menjajući svoju prvobitnu koncepciju čak ni u tematici dela. Pošto naracija dela predstavlja prevashodnu preokupaciju autora, čisto vizuelni aranžman ima drugostepeni značaj. U ovim grafikama dominira detaljizam u kompoziciji, posebni plastični efekti, uslovljeni celinom i jednostavni svetlo-tamni kontrasti kao i neutralne pozadine, koje ne ekranizuju događaj jer i ne postoji mogućnost da se izvrši preciznija narativna analiza. […] Knežević se okrenuo neiscrpnom vrelu, u evropskoj grafici uvek prisutnih bufonerija, nadrealističkim kombinacijama i, na prvom mestu, literarno-poetskom značenju dela.
Slobodan Ristić, Emitovano: Treći program Radio Beograda, Hronika, 1974.

… Reklo bi se da elementi njegove fantastične ikonografije nastaju tokom samog procesa rada, prepuštajući uobrazilji da gradi čudesne, kao u dečijoj mašti poetizovane, sklopove. To je samo privid iza koga se krije Kneževićev duboko senzibilan i meditativan odnos prema ljudima, stvarima i vizualizacijom poezije. To je svet u kome je zavladao strah da će poeziju potisnuti mašina i da počinje nezadrživo orgijanje mračnih nagona. Za razliku od Kneževićevih crteža koji često daju drastičnu parabolu takvog stanja duha, grafike imaju nešto blaži, poetičniji ton. Čovek se polako transformiše u mašinu, a mašina dobija ljudske atribute; insekt se pretvara u cvet, oko ili ruku, noga u točak, ptica u čizmu, buba-mara u monstr-letilicu. Sve je pretočeno u snoviđenje koje je pod opsesijom gubljenja identiteta. Čini se da autor na momente namerno nije vodio računa o „čistoći“ grafičkog lista (akvatinta i bakropis), da bi i time dopunio sliku tog „opšteg haosa“. Sklonost ironiji i fantastičnoj poeziji Knežević je iskazivao i naslovima svojih dela…
Lj. Slijepčević, „Grafika Beogradskog kruga“, u: Jugoslovenska grafika 1950-1980. Serija: Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti (Beograd, oktobar 1985 - oktobar 1986) 31.

…Neprekidna Kneževićeva poezija, izdašno utiskivana u predmete, crteže, grafike, skulpture, asamblaže, bila je i pisana, govorena, pevana, natapala je svaki njegov praktičan gest, što ga je pretvorilo u rapsoda koji je već gotovom delu davao novi smisao, projektovao nove mitove, da bi svetu performansi neosetno priključivao i čin poetskog druženja sa drugim…
Lj. Gligorijević, uvodni tekst u katalogu izložbe u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti i Galeriji Centra za grafiku i vizuelna istraživanja „Akademija“ (Beograd, 9-23. mart 2006)/p>