Milan Stanojev, Kruške na stolu, 1976, akvatinta, 62.5x91 cm
Milan Stanojev (1938. Srbobran)
Diplomirao je 1964. i magistrirao 1968. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Boška Karanovića. Od 1965. izlagao je samostalno (Beograd, Novi Sad, Regensburg, Parma, Njujork, Maribor...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Melburn, Firenca, Aleksandrija...). Studijska putovanja: Francuska, Belgija, Rusija, Holandija, Engleska.
Nagrade/izbor: Nagrada za grafiku na Oktobarskom salonu, Beograd, 1971; Nagrada za grafiku na Majskoj izložbi ULUS-a, Beograd, 1973; Nagrada ULUBIH-a na IX zagrebačkoj izložbi jugoslovenske grafike, Zagreb, 1976; Druga nagrada na 5. bijenalu crteža, Priština, 1983. i više otkupnih nagrada.
Bio je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Bavi se grafikom, crtežom i slikarstvom.
Obrazloženje žirija
Žiri je jednoglasno odlučio da se nagrada Veliki pečat za 1976. godinu dodeli Milanu Stanojevu za grafiku
Kruške na stolu, 1976, akvatinta uz obrazloženje:
Čistotom, konciznošću jezika i nekonvencionalnom kompozicijom Milan Stanojev prikazuje motiv u punom dosluhu sa suštinskim znamenjima medija. A na svome „zadnjem planu“ taj motiv emanira izvestan štimung simboličko-metaforičkog značenja iz koga je moguće izdvojiti stav o dionizijskom bogatstvu i lepoti života kojim se, kao večiti zlokobni lajtmotiv, suprotstavlja dramatična sinteza haosa, zla i smrti.
Članovi žirija: Zoran Pavlović, slikar i likovni kritičar, Kosta Vasiljković, likovni kritičar i Branko Miljuš, slikar i grafičar (umesto odsutnog Radovana Kragulja)
8. maj 1976.
... posvetivši se isključivo radu na grafici i tehnici akvatinte, Stanojev je našao dovoljno razloga da realizuje nadalje isključivo monohromne, crno-bele listove, razvijanjem jednog specifičnog manira, koji se odlikovao većom preciznošću obrade, tačnom formom, naglašavanjem plastičnih svojstava i predmeta frontalnom osvetljenošću, a to će reći da su figure i predmeti uglavnom zadržavali sopstvenu, a ne bačenu senku, koja je tu prijanjala iz oblike manje po zakonitostima perspektive, a više iz razloga da se forme istaknu i ožive, da se postigne slobodna igra crno-belog i polutonova. Posredstvom takvog manira, grafike Milana Stanojeva sve više su poprimale nešto metafizičko; uprkos tome što je motivska građa ostala bezmalo isto, ovim listovima je već provejavao blagi dašak fantastike...
D. Đokić, Milan Stanojev, Umetnost 37 (Beograd 1974) 108-109.
...ciklus akvatinti poznatog novosadskog grafičara Milana Stanojeva ilustruje neke veće dobro poznate stavove ovog autora ali, s druge strane, i njegovo konačno definisanje u svojevrsnom maniru hiperrealističkih prizora. Prvi period koji je predstavljen na ovoj izložbi, od 1974. do 1976. godine, obuhvata ciklus plodova, u kome bezazlena tematika, u određenom optičkom aranžmanu prerasta u onespokojavajuće i gotovo brutalističke prizore, što je ostvareno oštrim kontrastima svetlo-tamnih površina, i isključivom upotrebom neutralnih tonova. Iako je predmet veristički naznačen, optika dela je određena u plošnom, dvodimenzionalnom prostoru. U pitanju je naturalistički manir ekspozicije, u kome je prisutna objektivizacija predmeta ali i distanciranje od njegove znakovne projekcije, koje je sprovedeno do krajnjih koncekvenci: uniformnih oznaka, jedinstvenog gesta i serijskog ponavljanja ekpresije...
S. Ristić, Emitovano: Trećem programu radio Beograda, Hronika, 1977.
Rani radovi Milana Stanojeva označavaju njegovu naglašenu zainteresovanost da problematizuje smisao plastične egzistencije grafičkog lista. Pripadnost beogradskom grafičkom krugu, upućuje na jasnije razumevanje njegovog osnovnog likovnog stava, „konceptualnog radikalizma“, koji se ogleda u direktnom atakovanju na konvencionalni sistem mogućnosti „dešifrovanja“ predmetnog sveta. Ako ovi radovi u izvesnom smislu nagoveštavaju jedinice buduće problemske osnove, treba reći da tada još nisu došli do izražaja oni, za njega karakteristični momenti: didaktičnost poruke i višeznačnost naracije. [...] Prihvatanje programa nove figuracije obeleženo je nizom, koliko opštih toliko i individualnih momenata: sceničnost likovne radnje, ekspresivnost oblika, direktnost vizuelnog iskaza, angažovanost poruke; odnosno, u činjenicama plastičnog, reduciranja konkretnih oblika, njihovo konstruktivno stilizovanje, upotreba bojenih efekata i dinamičnost spoljašnjih vizuelnih spojeva...
M. Arsić, „Grafika u Vojvodini“, u: Jugoslovenska grafika 1950-1980. Serija: Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti (Beograd, oktobar 1985 - oktobar 1986) 40.
...Vizuelni identitet njegovih kompozicija pretrpeo je drastične promene tokom poslednje decenije dvadesetog veka: između duhovitog komentara ljudskih odnosa i poetičnih parafraza predmetnog sveta, Stanojev se opredelio za ljudsko prisustvo uz povremeno posezanje za različitim rekvizitima koji treba da naglase gestualno/dramatično/emotivni ton celine. Štaviše, ljudsko prisustvo je u većini slučajeva oličeno u prikazivanju muškog profila, naglašenih gotički izlomljenih obrisa, sa crtama lica istaknutim snažnim crnim potezima...
J. Jovanov, uvodni tekst u katalogu izložbe u Udruženju likovnih umetnika Vojvodine (Novi Sad, 22. mart - 3. april 2004)
