Živko Đak, Upotrebljeni predmeti, 1981, kombinovana tehnika, 50x70 cm
Živko Đak (1942. Beograd - 2011. Novi Sad)
Diplomirao je 1967. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Boška Karanovića, kod koga je 1970. završio postdiplomske studije. Specijalizirao je 1969. na Central School of Arts u Londonu. Od 1967. izlagao je samostalno (Beograd, Zagreb, London, Milano, Braunšvajg, Rim, Pariz...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Aleksandrija, Pariz, Bolonja, Berlin, Barselona, Tokio...)
Nagrade/izbor: Nagrada za grafiku na Prolećnoj izložbi ULUS-a, Beograd, Nagrada za grafiku na Oktobarskom salonu, Beograd, 1968; Grand Prix na III trijenalu savremenog jugoslovenskog crteža, Sombor, 1969; Zlatna medalja na II bijenalu, Trst, 1972; Zlatna igla ULUS-a, 1977; Nagrada RZK za samostalnu izložbu, 1989.
Bio je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.
Obrazloženje žirija
Veliki pečat za 1981. godinu jednoglasno je dodeljen Živku Đaku za grafiku
Upotrebljeni predmeti, 1981.
Svestan poetski infantilizam grafičkog sveta ovog umetnika nosi u sebi i izvestan interni protest protiv sve veće otuđenosti čoveka, a iskazan je savremenim likovnim jezikom i na tehnički virtuozan način.
Članovi žirija: Milica Vučković, grafičarka, Slobodan Knežević, grafičar i Zoran Pavlović, slikar i istoričar umetnosti
7. maj 1981.
...U mom stvaralačkom opusu prelomni i najpresudniji momenat pojavio se još pre završetku studija na Akademiji za likovne umetnosti 1967. godine, kada sam došao do zaključka da se moraju negirati konzervativni stavovi i shvatanja koji nisu i nikad neće koristiti napretku prave umetnosti. Bio sam od onih koji je doneo odluku da se bori protiv svih kompromisa i sputavanja individualnosti....
Ž. Đak, Anketa/Grafičari, Umetnost 23 (Beograd 1970) 18.
... Živko Đak je pre svega odlučio tamo negde na dnu svoje duše u sopstvenom detinjstvu pronađe sve odgovore na pitanja koja sebi danas postavlja. Stoga je sve u njegovim grafikama – i pikturalna struktura, i stav prema svetu, i način angažovanja, način aktivnog sudelovanja u sudbini sveta, obojen mekim pastelnim senkama dečačke čednosti i lukavosti, humora i naivnosti. Nisam siguran da bih ovog umetnika mogao nazvati hipijem, iako je vidna njegova namera da cvećem ratuje protiv zlodela i svih onih koji zločine. Njegova mudrost je dublja, a laki, jedva vidljivi cinizam angažuje ga direktnije, grublje, pa možda stoga i vitalnije. Jedna je ličnost u svim sadržajima ovih listova uvek prisutna i uvek drugojačije prerušena. Čas je to Meče što šapice okreće, čas ljupka dama iz kvatročenta koja pokušava da bude – ovde – sekretarica sa naočarima – tamo pocrnela dama sa Rovinjske nudističke plaže ili vračara urokljivog oka. Nisam siguran da je ova ličnost koja povezuje sve umetnikove motive inkarnacija njega samog ili nečega što voli ili možda zajednica jednog ili drugog. Nužno bi bilo pomenuti još nešto. Kao i u svih onih koji su prebogati, a Živko Đak doista ima mnogu istinitu umetničku reč da saopšti, samo kazivanje vrši nečujno i kao bez napora. Tehnika umetnikova je jednostavna kao da se slikalo ptičijim krilom; kao da se nikada nisu sukobili metal i kiselina, dleto i kruškovo drvo.
Ž. Turinski, Živko Đak, Umetnost 13 (Beograd 1968) 108-109.
... Ličnom atribucijom banalnih predmeta i prizora uneo je novi duh u tipološku shemu pop-arta. Svoju zanatsku superiornost on je iskoristio da maksimalno pojednostavi tehničku komponentu dela, da depersonalizuje rukopis i time istakne predmet i figuru. „Neutralnom“ prezentacijom on je ogolio njihovu suštinu i tako istakao apsurdnost njihovog prioritetnog značenja u savremenom životu. Duhoviti nazivi dopunjavali su umetnikovu blagu ironiju. [...] Potpuna plošnost, čiste konture i jasno podeljene kolorističke zone, asocirali su na plakatski način izvođenja. [...] U osmoj deceniji doći će do velike izmene u opusu Živka Đaka. „Naivnost“ iskaza biće zamenjena izvesnom metafizičkom atmosferom u kojoj će obični predmeti – [...] sitnice izvučene iz domaćih škrinja – dobiti neki nov mistični značaj...
Lj. Slijepčević, „Grafika Beogradskog kruga“, u: Jugoslovenska grafika 1950-1980. Serija: Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti (Beograd, oktobar 1985 - oktobar 1986) 32.
... Njegova umetnost je neprekidni dijalog sa životom, dijalog koji se vodi sa izvesnom dozom humora, blage ironije i vedrine. Čak i jedna od centralnih tema njegove figuracije – erotika nosi prizvuk humora i dvosmislenosti: izazovni oblici ženskog tela nisu samo psihološki provokativ već i svojevrstan prelaz od fizičke činjenice ka metafori. Đak je [...] majstor prefinjene tehnologije, visoke zanatske spremnosti kojom ostvaruje suptilne odnose forme i prostora, oblika i boje, znaka i značenja. Neverovatna preciznost obrade i najsitnijih detalja deluje gotovo nestvarno kao da je ruka slikara direktan nastavljač žive stvaralačke percepcije...
S. Bošnjak, uvodni tekst u katalogu izložbe u Galeriji Atrijum Biblioteke grada Beograda (2006)
