Ljubomir Kokotović, Idiotski izum, 1982, linogravura, 82x58 cm
Ljubomir Kokotović (1936-2022. Banatsko Karađorđevo)
Diplomirao je 1963. na Akademiji likovnih umetnosti, klasa prof. Zore Petrović i Ljubice Sokić, gde je 1965. završio i postdiplomske studije. Specijalizirao je grafiku na L'École Nationale Supérieure des Arts Décoratifs u Briselu, klasa prof. G. Marcheoul. Od 1965. izlagao je samostalno (Beograd, Amsterdam, Brisel...) i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Rim, Berlin, Pariz, Firenca...). Bio je saradnik studija za grafiku (1972-1976) R. Spalatija u Pezaru.
Nagrade/izbor: Nagrada za grafiku na Trijenalu umetnosti, Beograd, 1967; Nagrada za crtež na VII međunarodnom bijenalu crteža, Klivlend, Nagrada ULUS-a, Beograd 1969; Nagrada na Bijenalu grafike, Frechen, 1974; Nagrada na Izložbi svetske grafike, San Francisko, 1977; Nagrada na Međunarodnoj izložbi male grafike, Seul, 1984.
Obrazloženje žirija
Nagrada Veliki pečat za 1982. godinu većinom glasova dodeljena je Ljubomiru Kokotoviću za grafiku
Idiotski izum uz obrazloženje:
Ova nagrada dodeljuje se Kokotoviću za neobičan izbor ikonografskih znakova u kojima se očituje lucidnost autora savremene poetike koji neguje poseban grafički izraz u tehnici duboke štampe.
Članovi žirija: Vasilije Sujić, likovni kritičar, Živko Đak, grafičar i Milan Žunić, grafičar
5. maj 1982.
...Moglo se očekivati da će Ljubomir Kokotović želeti da prenese u grafiku svoje treperave beketovski intonirane crteže. Koristeći tehnike bakropisa i linogravure koje su mogle da prime i zadrže karakter njegovog vibrantnog poteza i spontanog rukopisa postigao je onu transcedentnu fluidnost svojih crteža. Slažući hrpe predmeta koji deluju poražavajuće-komično oslobođeni ljudske prisutnosti ili obrnuto, gomilajući ljude u haotične skupove, znao je da napoji svoje listove gorkim humorom i melanholičnom setom. Sa poteškoćama se sukobio kada je postavio sebi zadatak da sadržajno i tehnički proširi dijapazon svoje umetnosti, pokušao da primeni oštrije kontraste i tonska rešenja u kompoziciji i zainteresovao se za nove teme. Napuštajući svet svoje imaginacije koji je kao kulu od karata gradio čarolijom svog grafizma, on nije uspeo da sazida drugi, samo je nagovestio nekoliko mogućnosti daljeg razvoja...
M. Pušić, Galerija Grafički kolektiv, Umetnost 2 (Beograd 1965) 142.
Posle ogleda sa enformelom, pop i op-artom, umetnici, naročito mladi sve se više vraćaju figurativnoj problematici, čija je osnova čovek. Vreme je nametnulo i tri osnovna odnosa u kojima čovek postaje sfera umetničkog interesovanja i to: čovek-mašina, čovek-rat, odnosno stradanja koja taj rat donosi i čovek-masovne histerije kao treći odnos. [...] Sva ova tri odnosa u svojoj suštini nose isto obeležje – traganje za čovekom i njegovom suštinom. [...] Svet predmeta Ljubomira Kokotovića, slikara i grafičara, samo se na prvi pogled razlikuje od ostalih svojim interesovanjem za stvari iz čovekove svakodnevne upotrebe. To su stolice, bicikli, kolica za brašno, cipele, odbačeni predmeti nađeni na đubrištu i tako dalje. On im prilazi kao ličnostima i rešava ih kao psihološke portrete. Njegovi predmeti nose karakteristike ljudi, karakteristike koje je čovek upotrebom u njih urezao. Tragovi cipela jasno ocrtavaju karakter onog koji ih je za sobom ostavio. Ili gomila stolica, poređana u tužnu grupu, oslobođena čovekove prisutnosti, obeležava u stvari skup ljudi raznih profesija koji su se zbog nečega sakupili. Atmosfera nosi u sebi nešto kafkijansko, što Kokotović i samim nazivima želi još više da potencira („Posvećeno Kafki“). On je tu opor, humor mu je ciničan, podsmešljiv. Njegov predmet koji progovara je sam čovek i kao ličnost i kao vrednost...
V. B. Sujić, Svet predmeta Ljubomira Kokotovića, Umetnost 23 (Beograd 1970) 111-112.
U linogravurama Ljubomira Kokotovića prisustvo čoveka je zamenjeno predmetima na kojima je ostao trag njegovog prisustva. Sa istančanim osećanjem za izražajne mogućnosti linije, Kokotović je od tih predmeta stvorio sceničnost bogatu psihološkim sadržajima. Variranjem forme uvek iste vrste predmeta na jednoj ploči, odnosno listu, njihovim međusobnim odnosima i celokupnim rasporedom, umetnik ostavlja mogućnost i samom gledaocu da se angažuje u dograđivanju nagoveštene priče...
Lj. Slijepčević, „Grafika Beogradskog kruga“, u: Jugoslovenska grafika 1950-1980. Serija: Jugoslovenska umetnost XX veka, Muzej savremene umetnosti (Beograd, oktobar 1985 - oktobar 1986) 32.
Od nagomilanih predmeta, s dozom oporog humora i cinizma, Kokotović gradi jednu simboličnu predstavu sveta. Skupovi srodnih predmeta – stolice, flaše, bicikli, cipele, kolica, kacige – kao bezlično mnoštvo izrastaju u metaforu o neprekidnom trajanju kroz ponavljanje. Grafička artikulacija je ostvarena čistom linijom koja Kokotoviću služi kao osnovno izražajno sredstvo, u sistemu po kojem kompoziciona shema izrasta u osoben i prepoznatljiv likovni znak. Potencirani asketizam motiva i njegova transcedentnost u celinama sličnog sadržaja zapravo otvara imaginarni prostor beketovskog poetskog naboja.
Lj. Ćinkul, Ljubomir Kokotović, 1991, neobjavljeni tekst. Likovna enciklopedija Jugoslavije, Zagreb.
