Miodrag Rogić, Mrtva priroda, 1988, linorez, 69x52 cm

Miodrag Rogić (1932-2022. Beograd)
Diplomirao je 1956. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Mila Milunovića i Boška Karanovića, gde je 1959. završio i postdiplomske studije. Priredio 20 samostalnih izložbi grafika, crteža i slika u Beogradu i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Nagrade/izbor: Nagrada za grafiku i slikarstvo Oktobarskog salona; Oktobarska nagrada grada Beograda; Nagrada na Jesenjoj izložbi ULUS-a, 1990; Nagrada za životni doprinos grafičkoj umetnosti na Bijenalu grafike, Beograd; Politikina nagrada iz fonda Vladislav Ribnikar. Bio je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bavio se slikarstvom i grafikom.

Obrazloženje žirija
Nagrada Veliki pečat za 1989. godinu jednoglasno je dodeljena Miodragu Rogiću, slikaru i grafičaru iz Beograda, za grafiku Mrtva priroda uz obrazloženje: Miodrag Rogić je aktivan učesnik u likovnom životu Beograda već četvrtu deceniju a njegov stvaralački opus odavno se izdvojio kao autentičan a može se reći i da je on usamljena pojava među svojim savremenicima. Oštrim i svedenim crtežom, kojim je asketski očistio formu od suvišnog, Rogić gradi čvrst, autonomni sistem u kojem je jednostavan figurativni svet – mrtva priroda, figura, glava – sveden na osnovne geometrijske elemente. Svojim lakonskim izražavanjem Rogić je u grafičkom mediju video „čistilište za nedoumice“, polazeći u prvom redu od toga da grafika ne dopušta i ne pristajući na zavodljivost njenih tehničkih mogućnosti. Redukcijom predmeta u prepoznatljiv rogićevski znak on postiže određeni unutrašnji sklad i harmoniju čiji kristalni ton svojom visinom dodiruje samu prirodu umetnosti.

Članovi žirija: Halil Tikveša, grafičar, Slobodan Ristić, likovni kritičar i Ilija Kostov, grafičar
13. maj 1989.

Šta je grafika? Pojam u smislu “likovna disciplina” izmiče uskom okviru definicije. Pojedine likovne oblasti nisu striktno omeđene, često neuhvatljivo prestaje jedna a počinje druga. […] Tradicionalno gledište da je grafika sve što je crno-belo postalo je neodrživo. Fenomen boje u grafici (ne „grafike u boji“) treba […] sagledati u dubljim uslovljenostima i vezama. Ako savremena bojena skulptura evocira antički ideal polihromne plastike, grafika danas svakako nalazi svoje pravo poreklo u ranim ksilografijama i japanskoj estampi. Neadekvatno je tumačenje da je grafika samo ono što je otisnuto. […] Nepotrebno je isticati do kog stepena tehnička komponenta, štampanje, određuje prirodu i fizionomiju grafike kao likovne discipline. […] Paradoksalno je kad se u vreme supersoničnih brzina otiskuje sporije nego u vreme Direra. Jedna forma uslovljava tehniku, ali i tehnologija rađa novu formu. […] Znači problem nije samo tehnički, već pre estetički, a na toj relaciji forma-tehnika nužno je potražiti i odgovor na pitanje koje treba definisati.
M. Rogić, Anketa/Grafičari, Umetnost 23 (Beograd 1970) 55.

…Rogićevo stvaralaštvo je reprezentativan primer umetnosti sa jasnim i, već u dužem periodu, poznatim i prepoznatljivim jezikom kojim umetnik beleži i opisuje vizuelne podatke bez otkrivanja sopstvene emotivnosti u trenutku stvaranja dela. Od takve „indiskrecije“ štiti se igrom likovnih činilaca koje konstantno dopunjava i kombinuje na različite načine, redukuje ili umnožava – ali uvek u okviru UTVRĐENOG SISTEMA. […] On komunicira sa svetom preko izgrađenih kanona, preko utvrđenih konvencija unutar kojih se, ipak, otkriva njegov duh i duhovitost, pa i sarkazam, ali kao svojevrsna IGRA „egzaktnim“ činiocima. Rogić svaki elemenat slike, crteža ili grafike - figuru, predmet ili pejzaž, prevodi na specifičnu likovnu znakovnost u okviru sistema rano oformljene likovne azbuke. [...] Umetnikovo delo je samo trag, beleška ili fikcija predstave čija je konzistencija promenljiva „iz časa u čas“. Relativisana je u odnosu na srodnu predstavu u prethodnom ili u tek predstojećem delu. […] Ta istovremena materijalna definisanost i nedefinisanost pojava, situacija i ličnosti, svođenje na shemu ili znak, svođenje konkretnog na opšte, jeste pokušaj prevođenja stvarnosti, doživljaja i emocija na likovne šifre. Kroz te racionalizovane i „ohlađene“ podatke umetnik je uveo određenu vrstu egzaktnih likovnih činilaca. Tako je njegov postupak, u svakoj etapi stvarlaštva, odraz distanciranja i intelektualnog izdizanja u odnosu na pojedine situacije, prizore i sopstvene doživljaje. Pomoću plastičkih činilaca, sve je prevedeno sa ličnog na objektivno, sa lokalnog na opšte. [...] Miodrag Rogić, uz tako strogo postavljene principe plastičkog građenja dela, kao rezultata izvesne „kartezijanske“ posvećenosti, stalno pravi neke semantičke obrte po kojima se mogu pratiti i grupisati pojedine stvarlačke etape tokom proteklih pet decenija. Istovremeno, što je najbitnije, te semantičke igre čine njegovu umetnost izuzetno originalnom, vizuelno dinamičnom, dopadljivom, čak hedonističkom. […] U svojoj umetnosti postigao je likovno i poetsko Pročišćenje što je, kao stav i postupak, dosta retko u našoj savremenoj umetnosti…
Lj. Slijepčević, uvodni tekst u katalogu izložbe u Galeriji Grafički kolektiv (Beograd, 26.januar-7.februar 2009)