Nebojša Radojev, Stolica, 1991, drvorez, 48x64 cm

Nebojša Radojev (1946. Novi Kozarci)
Diplomirao je 1970. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo, gde je magistrirao grafiku, klasa prof. Boška Karanovića. Od 1968. izlagao je samostalno i učestvovao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i značajnim izložbama u inostranstvu (Poljska, Švajcarska, Nemačka, Slovačka, Rumunija, Francuska, Italija, Meksiko, Kanada, Japan...). Nagrade/izbor: Nagrada Oktobarskog salona, Beograd, 1991. Bio je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bavi se slikarstvom i grafikom.

Obrazloženje žirija
Nagrada Veliki pečat za 1992. godinu jednoglasno je dodeljena Nebojši Radojevu za rad Stolica, sa obrazloženjem: Deset godina je prošlo od kako je Nebojša Radojev u ovoj galeriji samostalno izlagao drvoreze i već tom izložbom on je skrenuo na sebe pažnju stručne kritike i publike; kao zrela stvaralačka ličnost Radojev svojom upornošću i jasno profilisanim stavom ispituje mogućnosti drvoreza vraćajući pravi sjaj ovoj staroj tehnici. Posle ove upamćene izložbe Radojev je nastavio sa istraživanjem u drvorezu a njegovi novi radovi potvrđuju jako stvaralačko nadahnuće i grafičko umeće kao i opravdanu podršku kritike i kolega. Likovna poetika Nebojše Radojeva potpuno se uklopila i medij drvoreza; jednostavan tematski okvir i svedena i očišćena forma kristališe se u jasan zapis - grafički znak.

Članovi žirija: Ljiljana Simović, istoričarka umetnosti, Momčilo Antonović, slikar i Boško Karanović, slikar i grafičar (umesto odsutne Milice Žarković)
4. maj 1992.

Umetnička biografija Nebojše Radojeva može se podeliti na prvi slikarski, osenčeni period i vreme stvaralačkog osveženja pod znakom potpune posvećenosti grafici. Naime, tokom proteklih decenija Radojev je doživeo apsolutni stvaralački preobražaj pronalazeći u mediju grafike prepoznatljivu rukopisnu svežinu i ubedljiv poetski smisao. Osobenosti njegovog likovnog istraživanja moguće je sagledati kao srećno uklapanje, karakteristika tipičnih za tehniku drvoreza – ekspresivna izražajnost linija i bogati kontrasti – sa osobinama umetnikovog karaktera – sistematičnost i prilježnost. Majstorstvo njegovog grafičkog umeća, sugestivnost likovne ideje a, pre svega neosporna darovitost, predstavili su Radojeva kao zrelu autorsku pojavu već na njegovoj prvoj izložbi grafika 1987. godine, izložbi koja je, posle velikog slikarskog staža, označila drastičnu promenu u umetnikovom radu i okrenutost izučavanju fenomena grafike. Jednostavna motivska građa u njegovim prvim drvorezima iz osamdesetih godina poslužila je samo za transfer ideje o predmetu u asketski pročišćen grafički znak. […] Svakodnevni predmeti kao autorova likovna fiksacija ponavljaju se u nepreglednom nizanju različitih modela; postajući tako svojevrsni likovni eseji na jednu temu ali i svedočanstvo o umetnikovoj kreativnoj energiji, upornosti i disciplinovanoj posvećenosti. Proces kadriranja i fiksiranja gro-plana jeste pravac koji autora vodi od zapisa „opore preciznosti“ faktografskih činjenica do nivoa asocijativnog čitanja i dostizanja gotovo apstraktne likovne projekcije. [...] Najubedljivija su ona rešenja u kojima je drvorezna oštrina dovedena do čiste, apsolutne forme kojoj je teško nešto dodati ili oduzeti. Ipak, prepoznatljiv grafički rukopis Nebojše Radojeva predstavlja usamljenu autorsku pojavu na našoj savremenoj sceni koja svojim radom demantuje mišljenje o anahronosti pojedinih grafičkih tehnika.
Lj. Ćinkul, Prepoznatljiv grafički rukopis, Politika (Beograd, 12.jun 1996)

... Nebojša Radojev je izgradio svoj svet figuralnog u kome, kao u Panteonu, zajedno egzistiraju Andrea Mantenja, Marsel Dišan, Amadeo Modiljani, Nikola Pusen, Ben Šan, Milena Pavlović Barili i drugi. Ostvarujući svoje stvaralačke zamisli kao ishode dugog posmatranja i analize umetničkih dela prošlosti kroz medij grafike (prvo drvoreza, a zatim uglavnom litografije) osigurao je sebi povratak slikarskom načinu izražavanja. [...] Birajući antologijska dela svetske umetnosti za predloške svojih grafika, Radojev je fragmentacijom poznatih slika i uvođenjem portreta njihovih autora, metodom sinteze i montaže ostvario prizore koji referiraju na stvaralaštvo poznatih i dejstvuju kao personifikacija njihovih poetika. Njegova lična hrabrost jeste u poigravanju i repliciranju remek-dela, u radikalizmu dovođenja u pitanje ustaljenih stereotipa, floskula i mistifikacija vezanih za umetnost, a istovremeno s velikim znanjem i poštovanjem prema umetnosti prošlosti i visokoj etici svog metiera, on harmonizuje odnos sadržaja i forme. Tako su u srećnom skladu zakonitosti medija i narativ grafičkog lista na kome je prizor mesto zgušnjavanja smisla i ujednačavanja i ostvarenja alegorijskog značenja. Rehabilitujući alegoriju, s verom da njen estetski potencijal nije iscrpljen, Radojev ostvaruje paraikoničnu organizaciju svoga dela kontrolišući njenu subverzivnost blago parodirajući i još nežnije ironišući...
B. Burić, iz kataloga izložbe u Galeriji ULUS i Fakulteta likovnih umetnosti (Beograd, 25. maj - 7. jun 2005)