Nevenka Stojsavljević, Čista misao, 1992, linogravura, 67.5x106 cm

Nevenka Stojsavljević (1953. Velika Popina)
Diplomirala je 1977. na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Božidara Džmerkovića, a magistrirala je 1980. na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Boška Karanovića. Od 1979. izlagala je samostalno i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Oslo, Tokijo, Galicija, Prag...). Nagrade/izbor: Zlatna igla na Međunarodnom bijenalu grafike Suva igla, Užice, 1995; Zlatna igla ULUS-a, 1996. Profesor na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu.

Obrazloženje žirija
Nagrada Veliki pečat za 1993. godinu dodeljena je Nevenki Stojsavljević, za rad Čista misao, uz obrazloženje: Među izloženim radovima grafika Nevenke Stojsavljević izdvaja se svojom monumentalnošću, čistotom i snagom grafičkog izraza čime ovaj autor samo potvrđuje svoja stvaralačka dostignuća i visoki ugled u krugu beogradske grafike. Svoju umetničku zrelost Nevenka Stojsavljević je potvrdila i nedavno održanom samostalnom izložbom u beogradskoj galeriji Kulturnog centra.

Članovi žirija: Nebojša Radojev, slikar i grafičar, Bogdan Kršić, grafičar i Vladimir Rozić, istoričar umetnosti
4. maj 1993.

…Tajna umetničkog govora Stojsavljevićeve otkriva se upravo kroz njen grafizam: potez nesputane ruke i spontano nastali zarezi, tačke, mrlje šifriraju oslobođenu ekspresiju. Takvim beleženjem Nevenka Stojsavljević nastoji da svetlosno organizuje sliku. Svetlost je, dakle, osnovni konstitutivni činilac autorovog likovnog jezika, ujedno i govora, jer od njene organizacije zavisi poetski iskaz ovih radova…
A. Đurić, uvodni tekst u katalogu izložbe u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograd (7-20. decembar 1992)

… Na prvoj samostalnoj izložbi (1979) predstavila je zgusnutu sliku u savremenom urbanom ambijentu preko mnoštva ikoničkih paradigmatskih podataka: slično nadrealističkom postupku slobodnog kolažiranja, sklapanja i preklapanja predmeta, likova, reklamnih tekstova i znakova, uz korišćenje fotografskih predložaka. Deset godina kasnije, prizori, kao isečci arhitektonskih ambijenata, obogaćeni su raznim grafičkim strukturama – ritmovanjem horizontalnih i vertikalnih, svetlih i tamnih šrafura, pravilnim i nepravilnim oblicima, saćastim i ameboidnim partijama. Sve to najčešće je „presečeno“ dijagonalnom formom koja spaja i razdvaja, dinamizuje i produbljuje prostor. U isto vreme, umetnica se oslobađa potrebe da svoju grafičku igru „smesti“ u neki konkretniji ambijent. Upušta se u građenje crno-belih struktura koje su emancipovane od viđenog i koje predstavljaju grafičko ritmovanje – plastičko oslobađanje. Ubrzo su grafičke predstave viđenih gradskih ambijenata zamenjene grafičkim predstavama viđenih ili naslućujućih fenomena iz prirode i doživljenih emocija. Unutrar kružno, kvadratno ili nepravilno omeđenih prostora – tokovi istosmernog linearizma, najčešće zgusnutog na obrubima i sve razređenijeg ka sredini, sugerišu jedno živo, dinamično tektonsko ili biološko događanje – u utrobi zemlje, u kosmosu, u ćeliji nekog organizma. […] Definitivno se opredelila za likovni postupak u kome se odriče viđenog i doživljenog ali takve činjenice prevodi u potpuno autonoman plastički ritam. […] Od druge polovine devedesetih, umetnica dočarava, plastički raznovrsno, intenzivno KRETANJE unutar grafičke ploče i upućuje na talasanje, treperenje, vibriranje, pulsiranje, isijavanje, svetlucanje u PROSTORU PRIRODE. […] U variranju srodnih, ali ne istovetnih, grafičkih činilaca i suženim registrom na crno-bele odnose, uz razne vrednosti sive, ona demonstrira krajnje istančanu likovnu senzibilnost i poetsku sugestivnost. […] To je pročišćen rečnik iluzija kojim dosledno sprovodi strukturalne principe svesna optičkih efekata i dovodi u zabunu našu percepciju, provocira naše poetske odgovore. U jednom antologijskom pregledu situirala sam Nevenkinu umetnost u novi pokret apstraktnog imažizma koji u sebi sadrži iskustva sistemskog slikarstva, optičke umetnosti, pa i konstruktivizma, pri čemu manuelnošću postupka ostavlja neposredan lični pečat i na matrici otiskuje sopstvenu senzualnost. Na samom kraju prošlog i prvih godina ovog veka, nastao je ciklus grafika i crteža u kojem sistemi „trakastih“ kompozicija, bez početka i kraja, nalik segmentima lavirintskog motiva, pokazuju težnju za daljim svođenjem likovnih sredstava. Izazov je da krajnje sofisticiranim postupkom izrazi najdelikatniju plastičku materijalizaciju Prostora i Svetlosti. […] Osnovni poetski značaj ova dela nose u materijalizaciji: trake od srebrnog pastela naknadno su obogaćene i oduhovljene promišljenim i skoncentrisanim sistemom šrafiranja srebrnom olovkom, čime se, unutar omeđenih tokova, postiže kretanje, strujanje, vibriranje i svetlucanje. Tako geometrijski prostor postaje kosmički prostor u kojem svetlost pigmenta donosi utisak sakralnosti. Delo je dobilo AURU…
Lj. Slijepčević, uvodni tekst u katalogu izložbe u Kulturnom centru Beograd (8-29. novembar 2006)