Gordana Petrović, Wave of faintness, 2012, suva igla, 75x50 cm
Gordana Petrović (1959. Batajnica)
Diplomirala je 1985. na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, klasa prof. Božidara Džmerkovića (Grafika) i prof. Bogdana Kršića (Oprema knjige). Od 1985. izlagala je samostalno (Beograd, Atina, Šamalije) i na preko 100 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Beograd, Ljubljana, Atina, Koči, Bijela, Kanagava, Varna, Mastriht, Budimpešta...).
Nagrade/izbor: Zlatna igla ULUS-a, 1990; Počasna diploma, 2nd International Triennial Exhibition of Prints, Koči, Japan, 1993; Počasna diploma za doprinos savremenoj grafičkoj umetnosti, za samostalnu izložbu u okviru 6. Međunarodnog bijenala grafike u Šamalijeu, Francuska, 2003.
Profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
Obrazloženje žirija
Žiri za nagradu Veliki pečat doneo je jednoglasnu odluku da se nagrada за 2012. godinu dodeli Gordani Petrović za grafiku
Wave of faintness, rad iz 2012, u tehnici suve igle sa obrazloženjem:
Gordana Petrović je proleća 1988. godine priredila debitantsku izložbu u Grafičkom kolektivu i od tada pa do danas, ova umetnica kontinuirano i posvećeno gradi svoj prepoznatljiv umetnički svet. Tražeći sopstvenu stvaralačku dimenziju u vremenu, ona je svoju egzistenciju i unutrašnju vitalnost našla u projekciji prisnog doživljaja sveta usredsređujući pažnju na jednostavan sadržaj i karakterističan motiv. Tako je motiv vode i čamca, koji obeležava njene rane grafike, sada redukovan na gotovo apstrahovanu predstavu nemirne površine vode koja titra, peni, huči. Kroz energičnu i moćnu predstavu života vode, sa svim njenim tajnama i moćima, umetnica se koncentriše na kompoziciju jednog mogućeg trenutka. Ova vešta grafička ruka u tehnici suve igle materijalizuje ekspresiju melanholičnog koda i traženju ravnoteže između viđenog i doživljenog. Intenzivna umetnička aktivnost Gordane Petrović odvija se na domaćoj i međunarodnoj sceni od Japana do Francuske, od Grčke do Poljske, a prošle godine je njen rad uvršćen i u izbor svetskih grafičara u Francuskoj.
Članovi žirija: Vladimir Veljašević, grafičar, Viktor Mijatović, grafičar i Ljiljana Ćinkul, istoričarka umetnosti
13. maj 2012.
Gordana je grafičar. Ova naizgled jednostavna konstatacija u stvari je povod da se govori o mnogim karakteristikama grafike kao specifične umetničke oblasti, koje se u svakodnevnim razmatranjima i tumačenjima likovnih umetnosti retko podrazumevaju i uzimaju u obzir. U jednom kratkom intervjuu za list Novosti iz 1993. godine Gordana jednostavnim odgovorima objašnjava nekoliko bitnih grafičarskih principa. Prvo – komunikativnost grafičkog lista. Intervju je u vreme blokade i sankcija a njeni listovi su izloženi istovremeno u Japanu, Italiji, Holandiji, Beogradu, Užicu... Zatim, na pitanje zašto se opredelila za grafiku, ona kaže da grafika zahteva »sažetost« objašnjavajući na taj način suštinu bavljenja jednom likovnom oblašću u uslovima svih »ograničenja« koja se podrazumevaju – format, suženost izbora boja (najčešće crno-beli odnosi), tehnologija, zanat... i kao rezultat služenja onome što ona naziva »idejom«. […] Kako je grafički list delo višeslojno, neka nam bude dopušteno da, bez definisanja prioriteta, ukažemo na one najbitnije – na početku, recimo, ideja o likovnim sredstvima koja, po pravilu, mora da bude usklađena sa izabranom grafičkom tehnikom. Gordana Petrović, izabravši, na primer, tehniku suve igle opredeliće se za sisteme linearnih struktura u rasponima od nežne, jedva vidljive linije do robusnih, energično povučenih linija koje zajedno, svojim paralelizmom, ukrštanjem, preplitanjem i komponovanjem čine likovnu organizaciju zamišljene slike. U sledećem, za grafički način mišljenja karakterističnom sloju je ono što bi se moglo nazvati »projekcijom slike«. Grafičar, naime, u postupku stvaranja dela nema pred sobom praznu površinu na kojoj će, poput slikara, neposredno videti i kontrolisati svaki svoj potez. On rezultat svoga rada dobija tek na kraju u otisku koji samo može da pretpostavi. Njegov neposredni kontakt je rad na ploči, drvenoj, metalnoj ili kamenoj, pri čemu je slika ne samo ogledalski obrnuta, nego crne površine i bele površine mogu u konačnom rezultatu biti bele ili obojene, tonske vrednosti u zavisnosti od energičnosti rezanja ili nagrizanja ploče i sl., što sve skupa zahteva veliko iskustvo i koncentraciju. […] Ukratko, retke su aktivnosti, posebno u oblasti vizuelnih istraživanja, gde su materijal, zanat i tehnika u tako izraženoj sprezi sa samim stvaralaštvom. […] Ovaj kratki tekst koji se odnosi na specifičnosti grafike u odnosu na druge likovne discipline, svakako da ne isključuje potrebu da se listovi Gordane Petrović sagledaju i sa opštijih likovnih aspekata koji, u stvari, čine one sledeće slojeve njenih listova. Tu su pre svega tematski okviri njenih interesovanja. Široko obrazovana (ne zaboravimo da se u okviru svoga ranijeg obrazovanja bavila muzikom i etnologijom), ona je u svom stvaralaštvu okrenuta prirodi u kojoj traži podsticaje za rad i koju transformiše u zavisnosti od raspoloženja i zamišljenih svetova. U počecima zainteresovana za ljudsku figuru, ona se danas potpuno opredelila za slike napuštenih, u pesku dunavskih obala ostavljenih starih čamaca – »šiklji« kao svojevrsnih metafora prolaznosti. Atmosfera tih elegičnih prizora, prepuna melanholije, odzvanja poput kakve setne fuge i gledaoca navodi na razmišljanja znatno šira od pukih likovnih senzacija. Sve to ipak neće uticati da u smislu likovnog rezultata svaki Gordanin list ne nosi prebogatu skalu tonskih i kolorističkih vrednosti, sugestivne materijalizacije predmeta, kompozicijske autentičnosti, dobro odmerenih kontrasta beline i tamnih partija. U listovima rađenim tehnikom suve igle, kojom se najčešće bavi i koju upravo maestralno koristi, u crnim zonama mogu se pronaći još crnje linije!
B. Kršić, uvodni tekst u katalogu izložbe u Galeriji Grafički kolektiv (Beograd, 26. april -8. maj 2004)
