GRAFIČKI KOLEKTIV
osnovan 1949.

Grafički kolektiv je specijalizovana institucija u Srbiji koja već sedmu deceniju u različitim vidovima podstiče i neguje grafičku umetnost kao i prezentaciju drugih vizuelnih medija. Stvaranje i preobražaj moderne srpske grafike, u kontekstu savremene likovne umetnosti, neodvojiv je od uloge Grafičkog kolektiva.
Grafički kolektiv je 1949. godine osnovala prva generacija Grafičkog odseka Akademije likovne umetnosti : Boško Karanović, Mirjana Mihać, Dragoslav Stojanović Sip, Mile Petrović, Dragoljub Kažić – iz klase profesora Mihaila S. Petrova. Osnivanjem radionice/grafičkog ateljea, obezbedili su uslove za dalji rad i afirmaciju ovog medija u sredini bez velike grafičke tradicije. Godine 1952. članovi Grafičkog kolektiva su uz radionicu dodali i izložbeni prostor i time ostvarili ideju o neposrednijoj afirmaciji grafike. Otvaranjem prve Majske izložbe grafika 1952. započinje aktivna izlagačka delatnost Galerije Grafičkog kolektiva.
Osnivačima Grafičkog kolektiva ubrzo su se pridružili i drugi umetnici – Stojan Ćelić, Mladen Srbinović, Mihailo Petrov, Mario Maskareli, Lazar Vujaklija, Aleksandar Luković; registrovani su 1953. kao Umetnička grupa sa 11 članova.
U narednim decenijama programska koncepcija i izoštreni kriterijumi doprineli su da Grafički kolektiv stekne visoki profesionalni ugled a Galerija predstavi značajne jugoslovenske i inostrane umetnike različitih poetika i generacija. Grafički kolektiv je ušao u istoriju savremene srpske i jugoslovenske kulture druge polovine 20. veka, kao važan i specifičan fokus umetničkog života.
Osnovan u vreme kada nije bilo sličnih profesionalnih ustanova, galerija i muzeja, Grafički kolektiv je i posle njihovog osnivanja zadržao svoju poziciju značajnog punkta za promociju savremene umetnosti.

TRADICIJE GRAFIČKOG KOLEKTIVAUvodna reč Miodraga B. Protića prilikom otvaranja obnovljene Galerije Grafički kolektiv 10. marta 1964.

Danas, ovom tihom svečanošću obeležavamo značajan trenutak u našem posleratnom umetničkom životu: otvaramo novu preuređenu Galeriju Grafičkog kolektiva. Time se nastavlja jedna izvanredno značajna aktivnost koja je doprinela preobraženju i afirmaciji naše moderne grafike. Posle kraćeg prekida zbog preispitivanja koncepcije i pokušaja da nađe novo mesto u sve bogatijoj i zato sve komplikovanijoj umetničkoj situaciji-Grafički kolektiv vaskrsava u novom ruhu, sa novim ljudima i idejama na čelu.

Ovo žarište životvornih umetničkih ideja stvorili su predstavnici generacije koja se sa našom posleratnom umetnošću potpuno identifikovala, jer se rađala i razvijala sa njom. Neodvojivo od razvoja posleratne generacije, ime Grafičkog kolektiva postalo je neodvojivo i od našeg posleratnog umetničkog razvoja uopšte. U ovoj prostoriji sticala su priznanja nova umetnička shvatanja i nova imena; i više - u njoj je naša moderna grafika postala realnost. Pa ipak, iako to znamo, period od petnaest godina dovoljno je dug da se mnoge stvari ne samo zapamte već i zaborave. Zato - da bi se intimnije osetio stvarni doprinos Grafičkog kolektiva - evociraću glavne momente iz njegovog istorijata.

Osnovali su ga 1949. godine, tada završeni studenti Akademije, uz pomoć preduzeća “Kultura”. Osnivači su Dragoslav Stojanović- Sip, Mile Petrović, Mirjana Mihać, Dragoljub Kažić i Boško Karanović.

Formiran prvo kao grafički studio, on je kasnije prerastao u grafičku galeriju. Već 1951. organizuje prvu Majsku izložbu koja je okupila sve grafičare Srbije; od tada to su njegove redovne revijalne izložbe. Ubrzo je obrazovana i njegova kolekcija koju su autori bogatili poklanjajući svoje najbolje listove i koja danas ima oko 1000 radova.

U okviru Kolektiva, 1954. osnovano je Udruženje ljubitelja grafike- “Arta”, koje je odmah počelo ediciju i prodaju grafičkih dela kao najdostupnijih umetničkoj publici.

Zatim se, pored tradicionalne Majske izložbe, organizuju i izložbe crteža, izložbe strane grafike, izložbe pomenute kolekcije - u Zagrebu, Cirihu, Poljskoj. Posebni pozivi na izlaganja i razmenu prvi put se uvode kao galerijska praksa. I već na izložbi jugoslovenske grafike 1964. i na izložbi u Veneciji, srpska grafika je po svojoj vrednosti ravnopravna sa slovenačkom i hrvatskom.

Te godine Kolektiv uostalom pokušava da se preobrazi u umetničku grupu, ali je bilo nemoguće svesti ga na grupu pošto je zamenjivao i nadoknađivao aktivnost pojedinih grafičkih ustanova kojih u Beogradu nije bilo. Odista, nijedna se grafička manifestacija i uspeh ne mogu odvojiti od njega: obezbeđujući živu stvaralačku atmosferu, on je zasnovao ono što je postignuto.

1962. rad Kolektiva privremeno zamire. Slabo pomaganog, njega u tom trenutku ne može da oživi ni oduševljenje nove, mlade generacije grafičara.

Čak i iz ovog kratkog i suvoparnog hronološkog pregleda jasno se ocrtava velika uloga Grafičkog kolektiva.To je uostalom već poznato. Ovde bih zato hteo da istaknem dva druga momenta: entuzijazam mladih stvaralaca na kome je počivala ova bogata i, recimo slobodno, revolucionarna aktivnost, i Grafički kolektiv shvaćen kao instrument umetničkog podruštvljavanja. Kao zajedničku tekovinu njega uvek iznova rađa zanos mladih, novih umetnika. Grafički kolektiv je bio i ostao galerija mladih, onih koji su se tako zvali pedesetih godina, i onih koji se tako zovu danas. Tim entuzijazmom se najpre i mogu objasniti njegovi veliki uspesi. Kao tribina za afirmaciju jedne doskora nerazvijene umetničke discipline, on je prerastao u dragoceno sredstvo socijalizacije umetnosti. Njegova zasluga je u tome. Jer meni izgleda da se osnovni problem naše savremene umetnosti može svesti na sledeću formulu: proces njene socijalizacije još uvek je obrnuto srazmeran procesu njenog razvoja. Njena socijalizacija je spora, bojažljiva; njen razvoj je buran, bogat. Uklanjanje te suprotnosti je nasušna potreba i umetnosti i društva. Galerije su najefikasnija sredstva da se to postigne. U ispunjenju te presudne misije, pred Grafičkim kolektivom je čitava skala mogućnosti: razne ozbiljno pripremljene izložbe, veze sa galerijama u zemlji i inostranstvu, saradnja sa gradovima, školama i radničkim univerzitetima, veze sa umetnicima iz drugih republika itd. Modernizovanjem i podmlađivanjem Grafičkog kolektiva i osnivanjem sličnih galerija uopšte, društvo stvara dragocene instrumente za sprovođenje politike koju je, rukovođeno socijalističkim principima, samo proklamovalo. I kada Beograd, naša Republika, naša cela zemlja, budu posejani ovakvim galerijama entuzijasta, ovaj osnovni problem izgubiće svoju oštrinu i akutnost. Shvatiće se više nego do sada da su sredstva uložena u njih ipak vrlo mala u odnosu na bitnost i veličinu njihove misije. I to da kulturna politika bez svog brižljivo razrađenog instrumentalnog dela nije praktična, efikasna politika. Jer nije u pitanju jedna uska oblast-grafika, slikarstvo i vajarstvo-već nešto ustvari mnogo suštinskije i za ideal u koji svi verujemo daleko presudnije: u pitanju je misija same kulture i njen uticaj na humanizaciju društvenih odnosa, kultura kao neophodan preduslov izgradnje socijalističkog društva, efikasno sredstvo u borbi protiv najvećeg društvenog zla-primitivnog egoizma. U pitanju je, najzad, uticaj kulture na sam koncept i samu sliku sveta koji treba da ostvarimo.

Kako velika pitanja iskrsavaju otvaranjem ove male galerije! Zato sam rekao u početku da njeno otvaranje predstavlja praznik za svakog ko se izjednačio sa životom naše umetnosti i našeg društva. Jer, značaj pojedinih, odvojenih, naizgled skromnih kulturnih događaja potpuno je shvatljiv samo iz širokih, naizgled patetičnih perspektiva.