No Flash
 
 

KROZ DURBIN GRAFIČKOG KOLEKTIVA – MAPIRANJE ISTORIJE


Milorad Janković Doca


Milorad Janković Doca spada među istaknute predstavnike grafike beogradskog kruga čiji rad je nezaobilazan u istorijsko-kritičkim opservacijama domaće likovne produkcije u drugoj polovini 20. veka. Svojim umetničkom grafikom, koja je nastajala u klasama beogradske Akademije likovnih umetnosti, spojio je ulogu umetnika i nastavnika, zapravo realizujući rad u procesu, tzv. očiglednu nastavu. Jedan od stubova Grafičkog odseka - domaćin, saradnik, profesor i prijatelj - Janković je izvršio neposredni uticaj na generacije onih koji su pohađali ovu Akademiju. Delovanjem na liniji stvaralac-pedagog, sinergija različitih svetova i uloga, oblikovali su i senzibilitet umetnika doziranog prisustva na likovnoj sceni; o tome svedoče održane dve samostalne izložbe (Ljubljana, London), dok je prva izložba u Beogradu i Srbiji priređena posthumno 2001. u Grafičkom kolektivu, autorski koncept Ljiljane Ćinkul.
Poetski pripadajući “granici figurativnog i apstraktnog izraza” (Lj. Slijepčević) Janković je prepoznat kao pasionirani istraživač suptilnih taktilnih vrednosti ovog medija i naglašenog grafizma. Ono što je tipično u samom procesu Jankovićevog rada jeste njegov oslobođen odnos prema grafičkoj matrici dok je proveravao, ujedno i suvereno vladao, ekspresijom materijala.

Milorad Janković Doca (1927 – 2000. Resnik kod Beograda), diplomirao je 1959. na Akademiji likovnih umetnosti, na Grafičkom odseku. Ceo radni vek provodi na Grafičkom odseku Akademije: 1959. je stručni učitelj, potom stručni saradnik, od 1972. dobija zvanje predavača za predmet Grafičke tehnike, od 1977. radi u zvanju docenta, a 1989. je izabran za vanrednog profesora. Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije od 1959. kada je i počela njegova izlagačka aktivnost. Proveo je tokom 1964. dva meseca u Parizu na usavršavanju. Pod vođstvom Dr Dinka Davidova, učestvovao je u velikom projektu revitalizovanja i štampanja Korpusa srpske grafike 18. i 19. veka u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Sarađuje sa Narodnim muzejom iz Beograda u otiskivanju grafičkih matrica iz 18. i 19. veka. Pored grafike bavio se fotografijom i pismom. Samostalne izložbe: 1964. Ljubljana, Mestna galerija (sa B. Kršićem i M. Nagornim); 1983. London, Yugoslav cultural centre (sa R. Lazarević). Nagrade: 1962. Nagrada za grafiku, Oktobarski salon, Beograd; 1972. Zlatna igla ULUS-a, Beograd. Učestvovao u brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu (Beograd, Zagreb, Ljubljana, Rimini, Prag, Krakov, Minhen, Atina, Njujork...)


                 


Tekst Ljiljane Ćinkul u katalogu povodom retrospektivne izložbe održane u Grafičkom kolektivu, aprila 2001. godine
(ibid. Treći program Radio Beograda, Hronika, 10.4.2001; skraćena verzija teksta: Junak u dvostrukoj ulozi, Politika, 28.4.2001.)

Danas, kada je stvaralački opus Milorada Jankovića Doce zaključen, otvara se niz pitanja vezanih za život i delo ovog autora. Da bi se učinila nužna istoriografska klasifikacija, a potom i revalorizacija Jankovićevog dela, što bi preciznije odredilo njegovu poziciju u tokovima savremene srpske grafike, treba najpre razabrati i odvojiti istorijske činjenice od mitova i anegdota koji često svojom sugestivnošću zamagljuju samu suštinu stvari. Uvid u literaturu pokazuje da je o ovom grafičaru malo i sporadično pisano. Sudeći po objavljenim tekstovima, Janković je za kritičare ostao sporedna stvaralačka ličnost koja se utopila između glavnih aktera beogradske grafičke scene druge polovine 20. veka. Za razliku od teoretičara, kolege su imale bolji uvod u stvarno stanje njegovog rada i veoma su poštovale Jankovićevu grafiku. Oni su veoma dobro razumeli i njegovu ulogu saradnika - majstora - asistenta - predavača - profesora u hijerarhiji zasluga lica i pojava na Grafičkom odseku Likovne akademije.
Zato je podsticajno provokativno pitanje jednog od Jankovićevih savremenika: Naime, koliki je stvarni uticaj Doce Jankovića na beogradsku grafiku? Kako je reč o umetniku koji je čitav svoj radni vek posvetio kreiranju grafike i pedagoškom radu - decenijama učenja i osetljivog transfera znanja i iskustva što se nasleđuje, niveliše i osvežava novim idejama koje donose generacije mladih - Milorad Janković Doca je bio junak u dvostrukoj ulozi. Između Jankovića-umetnika i Jankovića-pedagoga moguće je staviti znak jednakosti jer su sistemom nevidljivih unutrašnjih sprega te dve energije neprestano kružile po liniji koja ocrtava jedinstvenu ličnost starovremski predanu svojoj profesiji-pasiji. Otuda je i opravdano pitanje i na njega pozitivan odgovor o uticaju Jankovićeve umetničke prakse i njegovih alhemičarskih tajni na savremenke. S druge strane, fenomen zajedničkog ateljea -svakodnevni individualni rad manje i/ili veće skupine studenata (i gostujućih grafičara) - neminovno dovodi do razmene estetskih i praktičnih stavova u atmosferi u kojoj je primalac često i davalac.

integralnu verziju teksta možete pročitati/preuzeti ovde



                   


Sećanje Boška Karanovića na Milorada Jankovića Docu
(Publikovano u katalogu povodom retrospektivne izložbe održane u Grafičkom kolektivu, aprila 2001. godine

Sačuvao sanm nekoliko tekstova Ćelića, Rogića i Srbinovića o Docinom delu, a ja ću o Doci ispričati drugu priču.
Kad je Doca došao da polaže prijemni ispit podneo je blok sa portretima krava.To je ona prva selekcija kad se odabiraju kandidati za prljemni ispit. Čim je profesor Milunović video crteže, uzviknuo je: “Ovoga mi primite, a za druge vidite sami!”. Retko se Milo tako oduševio kao da je slutio da će mu taj kandidat biti blizak čovek sa kojim će se družiti do kraja života. Za Docu Milo će značiti životnu vezu, pomoć, poštovanje i razgovor, za Mila je Doca bio isto to. Doca je diplomirao grafiku, a prava škola bio je Milov atelje. Boljeg učitelja nije mogao poželeti. Dugo će on oživljavati priče i anegdote što je primio od Mila i čuvati živu uspomenu na tog divnog učitelja.
Zašto ovo posebno pominjem? Ono što je Milo bio za Docu, to je Doca bio za studente grafike, brojnim generacijama za dugi radni vek. Svi su bili vezani za Docu, bio im je kao majka koja je pomagala, odgajala, grdila i hvalila - bio je deo nepisanih biografija, onaj važan zalog u školovanju i odrastanju umetnika. Ne samo studenti, i kolege sa kojima je radio gradili su odličan odnos, jer je Doca bio medijum u tom malom krugu; znao je stišati strasti i dodati ono što je nedostajalo. Jedan mudri istočnjački kaligraf je rekao da “vrlina čini polovinu učitelja” i tu veliku polovinu imao je Doca, to stremljenje “moralnoj čistoti i dobroti“. Grafika je bila nastava, časovi i korektura, što je trajalo od tri do sedam godina, ali ono što je Odsek bio van profesure i korekture, pribežište za ceo radni dan, druženje, štampanje i šah, to je Doca za svakog pojedinca. D.M. je bio student treće godine. Bio je isključen godinu dana, više je voleo loptu nego stolicu. Doca je došao k meni i ozbiljno predložio da od D.M. napravimo čoveka. Prihvatio sam ovu ozbiljnu ideju, načinili smo program i zadaće i pažljivo pratili svaki korak. D.M. je diplomirao u roku sa dobrim rezultatima. Doca Janković je bio nezamenljiv u realizaciji i štampi složenih grafika Ćelića i Srbinovića. To je bilo i divno druženje, koje Celić spominje u razgovorima sa I. Simeonović. Milunović se u poznim godinama svog stvaralaštva, uz Docinu veliku pomoć, bavio grafikom. Sa Dinkom Davidovim takođe je učinio veliki poduhvat štampajući staru srpsku grafiku za njegovu knjigu i za Maticu srpsku, otimanjem ovoga blaga od zaborava.
Pre nekoliko meseci oprostili smo se od njega, a žive uspomene na Docu Jankovića ostaće u svetu grafičara.

integralnu verziju teksta Sećanja kolega i prijatelja na Milorada Jankovića Docu možete pročitati/preuzeti ovde







 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radnim danom 12-16, vikendom ne radi