KROZ DURBIN GRAFIČKOG KOLEKTIVA – MAPIRANJE ISTORIJE
Vladimir Veličković
Vladimir Veličković, arhitekta po obrazovanju, a slikar i grafičar po svom idejnom i stvaralačkom uverenju, jedan je od najmarkantnijih aktera savremene likovne scene druge polovine 20. veka i početka novog stoleća. Od svojih umetničkih početaka Veličković je kontinuirano učestvovao u životu Grafičkog kolektiva. Izdvajamo nekoliko repernih tačaka iz istorije Kuće umetnika na Obilićevom vencu koje ukazuju na decenijski negovanu prijateljsku relaciju u zajedničkoj misiji afirmisanja umetničkih ideala i podrške: 1951. učestvovao na izložbi Mladi umetnici Srbije; 1972. laureat nagrade Veliki pečat; 2009. samostalna izložba povodom 60-og rođendana Grafičkog kolektiva kada poklanja grafičku mapu Bestiarie Kolekciji GK; 2016. aktivno deluje u borbi za rešenje galerijskog prostora Grafičkog kolektiva; 2019. autor recenzije publikacije koja je pratila jubilarnu izložbu Grafičkog kolektiva „Otisak vremena 70/∞, Grafički kolektiv – 70 godina“ održanu u Galeriji SANU, uključuje su u realizaciju projekta „Telo galerije – identitet mesta“ – izložba drvoreza od zidova/lamperije Grafičkog kolektiva.
Vladimir Veličković (1935. Beograd – 2019. Split), diplomirao 1960. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Bio saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušića 1962/63. u Zagrebu. Od 1983. do 2000. profesor na Ėcole Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu. Član Srpske akademije nauka i umetnosti i Francuske akademije. Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem u oblasti kulture i umetnosti Commandeur dans l’ordre des Arts et des Lettres. Od 1966. živeo u Parizu.
Pet stanja jedne kutije, nagrada Veliki pečat 1972.
Mala monografija, Grafički kolektiv, 1987.
Tekst Irine Subotić o stvaralaštvu Vladimira Veličkovića
(Vladimir Veličković, Biblioteka Grafičari Beogradskog kruga, Grafički kolektiv, 1987.)
U opusu Vladimira Veličkovića najviše impresionira njegova celovitost. Isti tematski okvir, od koga umetnik ne odstupa, pretače se iz slika u crteže i iz crteža u slike i grafike, takvom doslednošću, upornošću i gotovo opsesivnošću, nabojem izražajnosti bez smiraja i predaha, bez ulagivanja i povlađivanja, da dobija odlike duboko angažovane svesti. Đorđe Kadijević je to nazvao “činom velike moralne hrabrosti.”
U napisima o delima Vladimira Veličkovića srećemo često razmišljanja-ne retko literarna i poetska- o značenju i smislu takve ikonografije. Njegovo slikarstvo je u najvećoj meri predmet kritičarske i spisateljske pažnje, možda zbog toga što na kompleksniji način od crteža iskazuje isti životni i umetnički stav. Crteži su pak analizirani paralelno sa slikama, ili u konfrontaciji sa njima, kada je u pitanju postupak u njihovoj realizaciji, ili kada je reč o razradi pojedinih elemenata viđenih i na slikama.Grafika je uglavnom ostavljana po strani. Razlozi nisu skriveni ni slučajni: Vladimir Veličković nije grafičar u klasičnom smislu i on je samo zahvaljujući savremenoj tehnici serigrafije mogao da poveže sudbinu svoje umetnosti sa sudbinom moderne grafike. I više od toga: upravo zahvaljujući osnovnim premisama grafičkog medija kao reproduktivne tehnike, delo Vladimira Veličkovića nije ostalo zatvoreno u ograničenom krugu zainteresovanih, već je u velikoj meri odigralo katalizatorsku ulogu u prodoru modernog ekspresivnog jezika uopšte. Aluziju činimo na široko a često i veoma pomodno pristajanje na njegovu estetiku koja daleko od “ulepšanog sveta”, koja nije apologija agresivnosti i besmislu životne borbe ali koja postojano izriče svoj sud upravo o ugroženosti i ispražnjenosti što dolaze kao rezultat i posledica inkvizitorstva različitog porekla.
integralnu verziju teksta možete pročitati ovde
Tekst Ljiljane Ćinkul povodom izložbe Vladimira Veličkovića u Grafičkom kolektivu oktobra 2009.
Suštinska debata je ona rasprava u idejama
Mario Vargas Ljosa
Uz novu izložbu Vladimira Veličkovića
O njegovom stvaralačkom konceptu, suštinskoj i nužnoj raspravi u idejama po kojima se razlikuju Jedni od Drugih?
O sigurnoj ruci školovanog arhitekte i senzibilitetu baroknog slikara za koga je Umetnost baskrajna božanstvena sloboda.
O ličnom izboru i spletu okolnosti da bi razumeli autorov postojani afinitet za figuraciju.
O čitljivim znacima Veličkovićeve umetnosti zasnovane na ekspresivnim kontrastima, opsesivnim figurama, prostornom i tematskom okviru u kojem (bez obzira na naslove) variraju teme martirijuma - raspeće, stratište, gubilište, skok, pad.
O Grinevaldu ili Bertoldu Brehtu, svejedno, Izenhajmskom oltaru i patetici pozne gotike ili magiji scene i brehtovskim efektima otuđenja.
O Brehtovom odbacivanju (dramskih i drugih) iluzija i stavu: Jadni li su narodi kojima su potrebni heroji.
O radovima u kojima, u prepoznatljivom tematskom krugu, nastavlja da istražuje tragične posledice 20. veka koje se projektuju kao vizije permanentnog stradanja, katastrofe, propasti i u deceniji novog milenijuma.
O dramskim replikama i kreativnim fikcijama, nephodnom unutrašnjem mentalnom, moralnom i duhovnom preobražaju.
integralnu verziju teksta možete pročitati/preuzeti ovde
Otvaranje izložbe V. Veličkovića, Grafički kolektiv, 2009.
Žiri za nagradu Veliki pečat, 2013.
|
