No Flash
 
 

KROZ DURBIN GRAFIČKOG KOLEKTIVA – MAPIRANJE ISTORIJE


Petar Omčikus


Formativne godine stvaralaštva generacije Petra Omčikusa bile su u znaku ideja socijalističkog realizma ali i personalnog otpora prema zvaničnoj državnoj estetici. Po odlasku u Pariz, susret sa apstraktnom umetnošću Omčikusa usmerava prema slobodnom izrazu i geometrizovanoj asocijativnoj apstrakciji, a od početka sedme decenije njegov slikarski rukopis prerasta u svojevrsnu gestualnu kolorističku figuraciju. U kasnijim periodima Omčikus je tematski okrenut portretima, crtežima Beograda, fantastičnom realizmu i skulpturi. Izložba Portreta u Grafičkom kolektivu, slike prijatelja – Lazar Trifunović, Nikša Stipčević, Vojislav Đurić, Vojislav Korać, Rajko Mamuzić, Portret oca, Autoportret, ukupno 20 portreta nastalih od 1977. do 1979. godine, predstavljaju značajnu fazu u slikarevom opusu. To su ujedno i umetničke refleksije o intelektualnim krugovim u kojima se Omčikus kretao.
Petar Omčikus je održavao vitalne veze i sa srpskim umetnicima u Parizu o čemu svedoči izložba Četiri grafičara iz Pariza – Omčikus sa K.Bokšan, M.Belićem, S.Bijeljcem -1996. u Grafičkom kolektivu.

Petar Omčikus (1926. Sušak kod Rijeke – 2019. Beograd), studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti, klasa prof. Ivana Tabakovića. Napušta studije 1947. i odlazi u Zadar i tamo slika u družini sa Kosom Bokšan, Mićom Popovićem, Verom Božičković, Batom Mihailovićem, Ljubinkom Jovanović i dr; šestomesečni slikarski rad ove umetničke zajednice u Zadru u istoriografiji je imenovan kao Zadarska grupa. Po povratku u Beograd priključio se grupi Jedanaestorica, a prvu samostalnu izložbu priredio je 1951. Naredne 1952. napušta Jugoslaviju i od tada živi i radi u Parizu. Od 1965. leta provodi sa suprugom Kosom Bokšan u Vela Luci na Korčuli gde organizuju međunarodne susrete umetnika, filozofa i kritičara. Retrospektivna izložba održana je 1985. u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Laureat je brojnih nagrada i priznanja. Bio je član SANU.


                   
              Autoportret                                                   Lazar Trifunović



Tekst Lazara Trifunovića povodom izložbe Petra Omčikusa u Grafičkom kolektivu 1979. godine

Kad sam prihvatio Omčikusov poziv da napišem nekoliko reči u katalogu ove izložbe, našao sam se pred sledećom dilemom: da li da ovih dvadeset portreta, koji su nastali „usput“ i mimo vodećih ideja njegovog slikarstva, iskoristim kao povod za širu raspravu o Omčikusovoj umetnosti, ili da ostanem u okvirima izložbe i u ovako suženoj temi pokušam da rekonstruišem Omčikusovo slikarsko opredeljenje. Za prvu alternativu nedostaju slike, druga bi, ukoliko se za nju odlučim, zbog svoje tematske suženosti, mogla da dovede do pogrešne predstave o Omčikusovom slikarstvu. Zbog toga sam izabrao treće rešenje – da se posmatraču ove izložbe obratim kao svedok i kao „model“, jer je moj portret jedan od prvih koje je Omčikus naslikao u ovoj seriji.

Istorijat – Do ideje da naslika moj portret, Omčikus je došao u Parizu, u proleće 1975, za vreme naših čestih susreta i razgovora, kad smo, sa mediteranskim temperamentom i balkanskom tvrdoglavošću, do u beskraj pretresali situaciju u modernoj umetnosti. Ja sam Omčikusa interesovao kao kritičar, ili, još preciznije, kao bivši i nekada, u mladosti, goropadni kritičar, a on je mene privlačio kao slikar i kao sudbina. Prisećam se jednog ponoćnog razgovora koji smo Živorad Stojković i ja vodili u kafeu na ostrvu Sen Luj, kada smo osvetljavali neobične i čudesne puteve naših slikara, pa i Pjerovu, Omčikusovu, zastajući, u nedoumici, pred motivima koji su nosili jednog mladog čoveka od ribarskog naselja u dalekoj Korčuli, do Pariza, koji je za mene bio i ostao centar sveta. Kakva je i kolika je ta psihička energija u ljudima, koja može da ih provede kroz tako golem prostor i kroz različite kulturne slojeve, a da se u njima ništa ne ošteti i ne slomi je, da sve ostane izvorno, prirodno, onako kako je bilo, od ribarskih ručerdi do blagog osmeha, koji, kod Pjera, uvek podseća na more vedrine. Omčikus je mene gledao i zagledao i valjda je nešto našao u toj mojoj glavurdi, kada mi je na rastanku rekao: „U Beogradu ćeš mi pozirati, slikaću tvoj portret.“

integralnu verziju teksta možete pročitati/preuzeti ovde



   
Mihailo Mitrović                               Rajko Mamuzić                                   Nedo Farčić

   
Zdravko Vučinić                                 Vojislav Korać                                 Vojislav Đurić

           
Radovan Samardžić                       Dragan Šinžar                                   Ivan Oreb "Hegel"





 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radnim danom 12-16, vikendom ne radi