Monografija:
Bogdan Kršić

PROLOG

Prologus ( M.S.P.):

“… Pred nama je drugarice i drugovi, jedna nesumnjivo autentična grafičarska obdarenost, jedna istinska stvaralačka snaga u dejstvu na području grafičke umetnosti. I to takva obdarenost koja je koliko mlada toliko i sa već očiglednim ličnim umetničkim obeležjima. I to takva stvaralačka snaga koja je danas već u dejstvu takvog značaja da srpska, a to znači i jugoslovenska savremena grafika, izvesnim doprinosom njenim pouzdano dobijaju u svome značaju.

Zaista i vaistinu, po mome dubokom uverenju!...”

I slika
CUM LAUDE
Ili KRAJ I POČETAK

_____________________________________________________________
CHORUS (Mo.K.):

Grafiku ne treba gledati kao što se gleda slika. Potrebno je lagano uzeti u ruke grafički list, kao što se sa zemlje podiže pero koje je izgubila neka ptica, vazdušasto i bez težine, potrebno je sa tog lista čitati poput starih poznavalaca rukopisa kada sa požutelih stranica čitaju mane i vrline onih koji su ih ispunili slovima. Jer, svaki potez koji ljudska ruka zareže u tvrdi materijal, pokazuje otkucaje srca, kolanje krvotoka, karakter i osobine.

K.A.: Iznenađujuće je do koje mere Kršić ima uz izrazit talenat grafičara i nekoliko osobina koje se retko sreću kod tako mladih umetnika. U korišćenju tehničkih mogućnosti izražajnih sredstava on ispoljava svoj lični stav sa mnogo inventivnosti i slobode, čuvajući pri tom strogost zanatske čistoće.

P.V.: Njegovi radovi suvom iglom i akvatinte, zatim litografije i drvorezi-pokazuju jednog izlagača za koga grafičke discipline nemaju mnogo tajni. Smisao za kontraste crnog i belog, za plastičnost oblika u radovima suvom iglom, a osećanje za fine valerske razlike u akvatintama, svedoče o tome da je Kršić izneo iz Akademije lepo znanje.

K.A.: Kršić motiv potčinjava svetu svojih predstava i doživljaja. On već poseduje jednu ličnu viziju koja polazeći d realnog utiska dobija često u svom likovnom oblikovanju prizvuk mašte obojene specifičnim stilskim osobinama.

P.V.: To je grafičar koji se ne zadovoljava objektivnom slikom stvarnosti nego traži u svojoj mašti sve složenije i sve bizarnije oblike.

M.M.: Kršić je okrenut istraživanju i izučavanju vremena prošlog i vremena sadašnjeg. Ljubopitljivo je zagledan u tradiciju, ali sa osećanjima i nervom savremenog čoveka.

K.A.: Ali njegove kompozicije ostaju u svojoj bitnosti moderne iako nose prizvuk sećanja na tanane oblike gotike, jer je to osećanje stila vezano za doživljaj i realizovano maštom, a ne tehničkim sredstvima koja uvek ostaju savremena.

M.M.: Iz tog, u suštini vrlo složenog odnosa, pribavio je svojim listovima neobičnu crtačku moć, stavljenu u službu neočekivanih i fantastičnih vizija: nadrealistički intoniranih, svakako, ali isto tako prožetih i čitavim sistemom asocijacija na stare renesansne majstore, na anonimne ilustratore gotskih i romanskih brevijera.

P.V.: Idejni svet Kršićev i njegova tematika uopšte, skoro obespokojavaju gledaoca…

II slika
IDEJNI SVET
Ili MODERNA APOKALIPSA

CHORUS (Mo. K.):

Kada grafičar jedanput zaprlja ruke žitkom, masnom, pucketavom, sjajnom, uljastom masom, kao najcrnja noć crnom bojom, njemu više nema povratka u druge svetove-sudbina mu je jednom zauvek zapečaćena i prikovana za čudne poluge štamparskih presa, za retke hartije koje su od bambusovih kaša pravili neki nepoznati Japanci; on postaje vezan bespomoćno za čitav lavirint pravila i alata potrebnog za pravljenje jednog otiska. A taj je otisak, otisak čitave ličnosti grafičara. Njegove mape su kartoteke otisaka prstiju, po kojima će ga sa punim pravom zaboraviti ako pokuša da laže, da glumi ili izigrava nešto što nije.

B.K. (I): Prvi ciklus grafičkih listova, koji je nastao neposredno posle beogradske Akademije i studija na VŠUP u Pragu, posvetio sam poemi Ivana Gorana Kovačića “Jama”, kojoj sam prišao ne tražeći opis i sliku tih strašnih događaja iz novije istorije moga naroda, nego nastojeći da ukažem na uzroke tih događaja, prikazujući ih kao posledicu uslova u kojima su živeli naši narodi, pre svega uslova koje su stvarali uticaji različitih dogmi i religija; zablude koje su ih vodile u jedan besmisleni sukob. Već tada je to bilo opredeljenje za jedan određeni vid grafike kome sam još uvek ostao veran. Slične ideje dovele su me do drugog ciklusa posvećenog poeziji Silvija Strahimira Kranjčevića, njegovoj buntovnoj, smeloj i pre svega izrazito antiklerikalnoj poeziji.

R.P.: Kršić je dao svojim grotesknim junacima oreol pobožnosti samo zato da bi pokazao svu licemernost i prevrtljivost njenih protagonista, svu duhovnu mizeriju jednog lažnog hrišćanskog milosrđa, pod čijim je okriljem propovedano sve sem istinske ljubavi i poštovanja prema čoveku. U svom malom ciklusu na temu Kovačićeve poeme “Jama”, Kršić je na likovno vrlo ekspresivan način najbolje objasnio ovaj svoj stav.

K.A.: Kršićeva “Jama” je jedan originalan vid poznatih stihova koji su već više puta inspirisali umetnike, ali njegova ilustracija nije dosledno vezana za reč nego je njegova slobodna likovna interpretacija pa otuda ima i samostalnu vrednost.

M.K.: … Kršić postiže ekspresivnu snagu uglavnom crno-bijelom tehnikom drvoreza, linoreza, akvatinte i suve igle. On snažnom vizijom i stravičnim izgledom svojih likova i prikaza što ih stvara umjetnikova mašta ubedljivo dočarava virtuoznom arabeskom strahote koje su nekada postojale, u minulim vremenima koje nazivamo istorijom a koje ovako prikazane postaju snažna opomena ljudskim porocima i slabostima.

R.P.: Njegov umetnički sadržaj sav je zaokupljen problemima savremenog čoveka-umetnika, koga, hteo on to ili ne, svesno ili refleksivno, zabrinjava budućnost čovečanstva, nad kim se nadvila zloslutna atmosfera nepoverenja i mržnje, i on, kao kroz jedan fantazmagoričan san obavijen stravičnom atomskom prašinom, kao da nazire daleki ali siguran bat dolazeće moderne Apokalipse.

J.D.: Bogdan Kršić je umjetnik ozbiljnog, suštinskog razumljevanja prošlosti, a čitavo njegovo djelo manifestacija je nekih autorovih unutarnjih nemira i ispovjesti: to je, u stvari, prepoznavanje tragične sudbine ljudskog u njenom neprestanom sukobu sa često brutalnom stvarnošću svjeta.

R.P.: Zato mislim da neću nimalo pogrešiti ako kažem da Bogdan Kršić ipak najčešće i najradije okreće svoj pogled poeziji i njenoj lirskoj melodioznosti, tačnije, Kršić je samo svoj somnabulni stravično maštoviti likovni svet, pun slutnje i nemira, obavio zavodljivim plaštom poezije, katkad nostalgično intonirane, a katkad, opet, kroz nju prasne nestašni smeh šereta.

J.D.: Umjetnost Bogdana Kršića je umjetnost snažnog moralnog angažmana. Tradicionalna u grafičkom postupku, ona je ipak tako aktuelna smislom svoje poruke i tako bliska plemenitošću svog svjedočanstva.

R.P.: On je pokazao da nije, niti umetnik sme biti, indiferentan prema moralnim i drugim problemima svog doba.

J.R.: Ne slažem se sa onima koji Kršićevu grafiku stavljaju uz bok tzv. tradicionalne umetnosti. Takav sud je netačna metafizička interpretacija jedne stvarno moderne imaginacije, koja je upravo u društvenom smislu vrlo nemirna i može se direktno reći: ekspanzivna.

III slika
DIJALOG SA DVA KOMENTATORA
Ili ERAZMO ROTERDAMSKI & Co

LUDOST (ERAZMOVA)

Šta je drugo ljudski život nego neka vrsta komedije u kojoj ljudi igraju svaki pod svojom maskom i svaki svoju ulogu …?

B.K.: … Što sam se više bavio svojim grafičkim svetom sve više sam se, u traženju adekvatnog likovnog izraza, sa jedne strane približavao staroj grafici, majstorima srednjeg veka, i sa druge strane izvesnim iskustvima nadrealista. Paralelni interes za književnost srednjeg veka i heretičke pokrete, doneo mi je u ruke Erazmovu “Pohvalu ludosti” u kojoj sam otkrio neiscrpne izvore za osnove mojih grafika. Nekoliko listova koje sam u to vreme već imao završene toliko su se podudarali sa ovom knjigom da sam Erazma prihvatio kao najidealnijeg sagovornika i prijatelja koji mi je omogućio da stvorim celi ciklus.

J.R.: Kršićevu pažnju okupirale su ličnosti kao Erazmo Roterdamski, ili, u poslednje vreme, Sebastijan Brant. Ako znamo da su obe ove figure evropske kulture bile u suštini beskompromisni moralisti, koji su izbegavali lažno moralisanje a služili se parodijom, groteskom, alegorijom i satirom, biće nam jasno Kršićevo interesovanje za njih.

B.K.: .. Ono što me je u njegovom (Erazmovom) delu pre svega oduševilo to je, po mom uverenju, neizgubljena, večita aktuelnost njegovih razmišljanja o svetu i ljudima. Zar njegova Ludost ne pronalazi u ljudima one iste i danas vidljive slabosti i zar ih ne ismeva jezikom tako bogate oštrice da je i danas dovoljno oštra, tragična i komična?

J.R.: Biti savremenim oličenjem tih neizveštačenih duhova nije tako loša sudbina. Obojica humanista mudro su se služili krivim ogledalom alegorije i strasno se borili za menjanje društva. Kršićeva konfiguracija ima i nema mnogo sličnosti sa njima. Kreće se između istorijskih stvarnosti i prisutnih poznanica o smislu ljudskog života i mestu čoveka u današnjem društvu.

B.K.(I): Da li Vam se desilo da čitajući ili slušajući misli drugih u njihovim rečima nađete potvrdu vlastitih ludih, slobodnih ideja i razmišljanja? Verujem da jeste. I kažite, postoji li veće zadovoljstvo i treba li Vam bolji podsticaj?

J.R.: Kršić se, upravo kao po shvatanjima bliski mu filmski režiser Luis Bunjuel, ne zadovoljava, spontanim refleksima mehaničnog susreta dva vremena. Protestvuje invektivama u kojima se groteska meša sa užasom; banalnosti naših svakodnevnih mišljenja, što su u našoj moći, sa katastrofama u svetu misli, koji se izmiče iz ruku pojedinca. Nesuglasice se ukrštaju i zajednički pale u magnetskom polju potrebe za lepotom i socijalnom pravdom. Kršićev upereni prst ne pokazuje hrišćanski…prema uzaludnosti, nego na humanističko poslanstvo stalno nespokojnijeg kratkog ljudskog života.

I KOMENTATOR (J.S.):

Ovaj etički princip počiva u samoj osnovi čitavog Kršićevog stvaralaštva. On je odlučujući u izboru teme, kojoj ne pristupa uvek sa direktnom namerom ilustracije. On u pesničkom delu traži pre svega podsticaj, koji je spojen sa njegovim ličnim shvatanjem sveta i ljudskih odnosa, s položajem njegovih misli, osećajnom i moralnom zainteresovanošću, sa ambisima skepse i sa nepokolebljivom sigurnošću humanističkog ubeđenja.

II KOMENTATOR (J.D.):

Ponirući u prošlo, ovaj umetnik se opire trenutku prolaznosti, stanju neizvjestnosti. I zaista,vrjeme, jedno i sveobuhvatno, temelj je i pretpostavka na kojoj zasniva svoje svjedočenje o čovjeku na vječnim raskršćima vremena, ugroženi ali ne i savladani čovjek.

POST SCRIPTUM :

Knjiga Erazma Roterdamskog “Pohvala ludosti” (izdavač “Odeon”, Prag-sa ilustracijama Bogdana Kršića) proglašena je od strane Žirija čehoslovačkih izdavača za najlepšu knjigu štampanu 1966.godine u Čehoslovačkoj. Nagrada nije uručena jer pravila konkursa predviđaju da je može dobiti samo čehoslovački autor.

IV Slika
MODO TECHNICO
Ili PRIČA O ZANATU

CHORUS (Mo.K.)

Svaki je garfičar pomalo i stari Gutenberg, mađioničar štampe, koji obasjan svetlošću trorogog svećnjaka silazi u duboke podrume svoje kuće da vidi šta po noći rade njegova dragocena slova i klišei puni čudnog, igličastog drveća i razmahanih vetrenjača što šušte u paučinastoj memli radionice…

 B.K. (II): Boravak u Pragu pomogao mi je i u zauzimanju stava u odnosu na grafiku uopšte. Poznavanje češke srednjovekovne umetnosti imalo je značajan uticaj na moju likovnu obradu grafike, a kontakt sa češkim grafičarima i kolekcionarima grafike pružio mi je priliku za upoznavanje sa mnogim zakonitostima i specifičnostima ove likovne umetničke grane u odnosu prema drugim likovnim umetnostima. Vladanje češkim jezikom (koji sam govorio još u detinjstvu) pomoglo mi je da kroz obimnu stručnu literaturu na ovom jeziku sva znanja dopunim i dopunjavam tako da mi je to i danas glavni izvor novih saznanja u obimnom i složenom postupku grafičkog zanata.

J.N.: …U praškom “Holaru”, najstarijoj praškoj sali za izlaganje grafičkih radova, on se predstavio sa 70 grafičkih listova i crteža, koji pokazuju razvoj njegovog stvaralaštva od 1958.godine. Analizirajući Kršićeva dela, kritika se u opširnim člancima u štampi detaljno pozabavila s njima. Ona o Kršiću konstatuje da se on vraća umetnosti prošlosti-Direru, Holbajnu, Rembrantu, Kalou, Goji-ne samo zbog formalnog i tehničkog iskustva, nego i zbog odgovora na pitanja današnjeg sveta; odatle, prema njoj, izviru tragične, ironične i groteskne pozicije Kršićevih umetničkih likova. Ona dalje kaže da on koristi baš kompozicionu šemu kvatročenta i naznačavanje iluzionističkog prostora isto kao i imaginarne fantastične scenerije, kao i da izvrsno ovladava grafičkim kontrastima u prožimanju svetlosti i tame…

J.R.: U dobu koje karakteriše suvišni strah umetnika od nemodernosti, delo Bogdana Kršića…predstavlja svetli primer misaonog i umetničkog poštenja. Ono ubedljivo iznosi umetnikovu ljudsku sigurnost i dragocenu sposobnost znalačkog povezivanja na istorijski najčišću grafiku takvih majstora kakvi su bili Kalo,Goja ili Pikaso. Ovo držanje izvan efemernih pseudoformalnih eksperimenata svedočanstvo je Kršićeve stvaralačke hrabrosti.

J.D.: Kršićev formalni repertoar odnegovan je na metodičkom i savjesnom studiju majstorstva starih gravera. Sa velikom dozom unutarnje koncentracije on teži grafičkoj potpunosti u klasičnom smislu: snaga Kršićeve ekspresije temelji se na naglašeno dramatskom crtežu koji širokim gestom opisuje formu i na preciznoj jasnoći detalja, ostvarenoj maksimalnom umjetnikovom pažnjom na karakter smjera, dubine i intenzitata svakog pojedinog reza igle. Ritam cjeline lista postignut je opozicijom tamne grafičke mreže sa prostranom bjelinom podloge, a u oblikovanju volumena likova i u diferenciranju prostornih planova istaknuta je uloga jakih svetlosnih akcenata.

J.S.: U širem i profesionalnom smislu Kršić je rođeni umetnik grafičkog posmatranja i imaginacije. Izučen u tehnici i jeziku kompozicije grafičkog stvaralaštva prošlosti, on nalazi svoje vlastite instrumente za postizanje beskrajne skale kontrasta, sukoba, prelaza i prožimanja svetlosti i mraka. Sa usredsređenom disciplinom i profinjenim smislom za grafičku čistoću tumači svoje vizije u masivnim rezanim crtama u drvetu, u odsečnom ravnom ritmu linoreza, u bolno oštrom lineamentu suve igle.

J.D.: U radovima novijeg datuma umjetnik nastoji da proširi svoju metodu novim tehničkim mogućnostima otiska obrađene ploče preko već postojeće štampane slike, shvaćene kao autentičan podatak njegovog neposrednog ophođenja sa predmetnošću naše svakodnevne stvarnosti, tvoreći tako jedan svojevrstan vid složenog “grafičkog kolaža.”

J.S.: Dok je ranije naginjao ekspresivnoj liniji nijansirane napetosti određenog oblika, dotle sada daje prednost kombinovanoj tehnici radiranja i akvatinte, koja zajedno sa belinom osnove stvara dramatičnu svetloću lista, koja ovladava odnose prostora i govor oblika, ritam pokreta, gest i grimasu čovečje figure.

J.R.: Njegovo prividno tradicionalno opredelenje, kada se setimo mnoštva diletantskog eksperimentatorstva koje preplavljuje likovni svet, u svakom pogledu je pre izraz neskromnosti. Nije tako davno, kada je tu smešnu situaciju tačno okarakterisao Mišel Ragon, inače dosledni branilac moderne umetnosti, ovim rečima: “U doba hiperprodukcije skandala u umetnosti najveći skandal je umetnikova gadljivost na skandal.”

CHORUS (Mo.K.)

Ako ste nekada pomirisali tek otisnuti list neke litografije ili bakropisa, mogli ste lako primetiti da on miriše kao tek pronađeni svet. Grafičari su deca koja sa nestrpljenjem, svojstvenim samo deci, očekuju da vide šta je za njih uradila presa, šta njihova misao, a šta čarobni slučaj. Svaki grafičar je veliki avanturista i da se ne bavi štampanjem, bavio bi se sigurno opasnim putovanjima.

EPILOG
EPILOGUS (D.DJ.)

Nije li dužnost pesnika da sobom u svetu i svetom u sebi zlo u ljudskim postupcima otkrije, na postupke zla ukaže?

Zla ima toliko, hotimičnog i nehotimičnog, da mu se ni broja ne zna. I skriva se vešto pod maskama raznim, imenima mnogim naziva, i raste iz dana u dan, iz časa u čas, raste nezadrživo ko stihijom pokrenuta masa vodena, preteći da i Ararata vrh bezmerjem svojim prekrije. I gavran crni vinuće se put nove planete da čvrsto tlo za odmor pronađe. A u tišini pustoj, kao poslednji odjek, rasuće se ohol i razuzdan smeh. Za trenutak samo. To Ludost pir svoj slavi. Sama i poslednja, u ime besmrtnosti svoje. Novi početak čeka.

Združeni s Ludošću, čas smo ona sama, čas verna joj senka. Život je kratak, spram vremena ništa, možda samo tren. Zašto onda, čemu, biti joj suparnik, kad te isto čeka. Uvek, ista, smrt. Beži ume k’vragu, nek te đavo nosi, jaram svesti bac’mo u jarak kraj puta. Utopimo savest u ribnjaku starom a ljubavi vež’mo omču oko vrata. Ta, život je kratak! Kap vremena samo! Čemu razum, moral, čemu obzir glupi, kad se i onako sve na isto svodi.“Zato, braćo, pijmo ga..”, Ludost nek nas vodi! Tako juče, danas, tako isto sutra. Tako ovde, tamo, tako bilo kuda. Tako beše, tako biće dovek, dok čoveka bude. Ima li tu spasa?

Nije li dužnost pesnika da sobom u svetu i svetom u sebi zlo u ljudskim postupcima otkrije, na postupke zle ukaže? Makar to i uzaludno bilo?

Izbor i kompozicija tekstova:

Dragoslav Đorđević