Monografija:
Halil Tikveša

Halil Tikveša spada u krug stasalih umetnika, ubeđenih u ispravnost stava koji su zauzeli, sigurnih u vrednost svojih iskaza. Potvrđuje to mir koji zrači iz njega i sa njegovih listova, mir koji je plaćen dugim radom, izboren uprkos strasnim i muklim unutrašnjim nemirima. Sve što je do sada uradio plod je dugih istraživanja koja uz nužne oslonce (jedan je u Ležeovoj konstruktivnosti, drugi u Šagalovim snoviđenjima) i neizbežne dodire sa najnovijim otkrićima, opisuju čudnu krivulju povratka rodnom podneblju. Namera mu sigurno nije da crpi samo bogatstva Hercegovine, da se zatvara u uže regionalne okvire. Vuče ga Hercegovini, verovatno, čistota zemlje, svetlost, bogatstvo prvosagledanih formi, igra čudnih a tako bliskih i prepoznatljivih zapisa na tlu. Šta sve živi u ovom mladom umetniku i šta može da živi u predelima kojima on luta i kojima dodaje dragocene, od njih preuzete, pomno prostudirane obogaćene podatke i poneku kap čiste poezije? Odgovor bi bio, mogao bi se naći, u paradoksalnoj izmeni odnosa čula i njihovih nadražaja: imati oka za reč i pesmu, sluha za boju, strukturu tla i prostora, dodirivati svetlost, sutone, maglene horizonte, osećati posebno, nesviklo, osećati bićem. Misli mu, u onome što stvara, prati donji tok Neretve primamljene bogatstvom vode i njenih obala, uspinju se kršom, igraju se sa mirnim svitanjima i palucavim svetlima večeri, tonu u razdrto krilo zemlje presahlim meandrima ponornice u Popovom polju. A na grafičkim listovima nudi nam zbir tih lutanja, uspona, igri, množen brojem koji je suma njegovih, nama a možda i njemu samom, nedovoljno poznatih iskustava.

Prisećamo se da je još za vreme studija znao jasno da izdvoji ono što mu je potrebno iz onoga što mu nude svet, literatura, slikarstvo, dalekih i bliskih učitelja. Crteži nastali u to vreme nisu nikad bili samo beleške, skice za kasniji rad. Sve je u njima bilo sadržano, sve se u njima skoro zakonito moralo nalaziti. Bili smo prisiljeni da preko njih primimo istinu koja je iza znaka jednakosti postojala: rustični enterijer rodnih potkrovlja, škrta raskoš jednostavnih predmeta i plodova u sobama i ostavama, predeo pust, zasićen nebom, tlom, njegovom ornamentikom i obrisima, životom koji mu je na svoj način, znajući ga, Tikveša udahnuo. Danas izgleda da se priroda Tikvešinog dara iskazuje najbolje u nekoj vrsti opredmećenja prostora. Predmet kod njega nije bukvalno predmet niti detalj; bačeni u prostor oni lebde van uobičajenih oslonaca, stapaju se sa njim i grade ga, on sam iz svojih realnih dimenzija prelazi u dimenzije sna, dozvoljava da sa njim živimo samo kao sa dobro primljenom, prihvaćenom muzikom. Jasnije rečeno, ovde namerno potenciram Tikvešinu sugestivnost, njegovi grafički listovi skoro da ne dozvoljavaju da se živi pred njima. U njih se mora ulaziti, čovek se mora poistovetiti sa u njima datim atmosferama. Ko dokuči dubinu grafičkih listova nastalih između 1964. i 1967, specijalno lista Hutovo (1964), listova Neretva kod Komina (varijante iz 1966. i 1967.), Ponornica (varijante iz 1966. i 1967) shvatiće u čemu je nužnost ulaženja u Tikvešine prostore. Redak je slučaj da nekoliko sivih ili bojenih površina, krajnje reduciranih, odrede tako potpuno predeo koji dimenzijama izmiče oku, koga je moguće zadržati jedino u svesti. Redak će možda biti i slučaj da neko kao dobar posmatrač prihvati realnost i irealnost ovih predela i da u njima proživi neke svoje povlašćene trenutke. To je jedini način otkrivanja zagonetki ezoteričnih predela prema jugu i jedini način da se zadržimo u elementarnoj čistoti Leta.

A sve je to stvoreno jednostavnim nagrizanjem i struganjem metalnih ploča na kojima je često teško razabrati gde su se gubili blagi nanosi akvatinte, a gde počinjale intervencije nožem ili iglom. Izmučeni metal daje prefinjene otiske, podaje se izmenama koje brišu raniju zamisao i odvode do novih. Rekoh da je sve stvoreno jednostavnim nagrizanjem i struganjem ploče a sve je van toga, pre tehničkog postupka i iza njega, u samom procesu stvaranja dela ali ne u njemu samom.

1968. Stojan Ćelić