Monografija:
Marko Krsmanović

Dragi Marko,

Kada si me pitao hoću li da pišem o tebi, bez dvoumljenja, s radošću, odmah sam prihvatio. A onda sam ostao sam, s mislima o tebi, o onom šta i kako treba napisati da bih se nekako približio istini. Pitao sam se do koje mere se može i sme rekonstruisati tuđa ličnost a da se istina o njoj ne povredi. Pre svega, šta je to istina? Pored niza mogućih odgovora može se kratko reći i –život. Život čoveka ili život dela kome daje život? Neko to deli, za mene umetnost je čovek sam ali udvojen u svojoj dualističkoj prirodi: on intimno i on javno; kakav jeste, možda i neznajući, i kakav želi ili mora da bude, možda i nehoteći. Umetnost je polje susreta te podeljenosti, ogledalo prepoznavanja. Nesvestan potpuno sebe, čovek se prepoznaje u umetnosti. Vi, stvaraoci, u svojoj, mi, pratioci, u vašoj, identifikacijom sa srodnim mislima i osećanjima, pogledima i nazorima na život i svet. Sredstvo identifikacije je istina ili iskrenost, nazovimo kako hoćemo ono što nas primorava da budemo ovakvi kakvi jesmo. Čovek se poznaje u slojevima svesti, razuma i htenja, nužde egzistencije. Ali da li je to ono pravo, ono duboko što se često kao bezrazložan strah u sebi oseća, što nas noću budi iz grozničavog sna i čini nezadovoljnim, čak i promašenim, a da, za sve druge, nemamo pravih razloga za to. Čini nam se da smo neostvareni u onoj celovitosti koju nagonski osećamo u sebi, da prolazimo pored nekog drugog, pravog sebe, da smo sopstvena senka. I pružamo ruke za sobom, i hvatamo neku očajnu prazninu. Uvek čeznemo za tim drugim ja, idealnim ili idealizovanim, ostvarenim u svetu nesvesnog ili podsvesnog, nasleđenog ili ranim životnim iskustvom stečenog, onim sobom koji ima specifične poglede na prolaznost i trajanje, koji je i kao čestica deo svemira, smešten u koordinate prostora i vremena, sam sobom opravdan i za uvek nađen i osmišljen.

Ali za sobom čovek traga samo kroz sebe. Kako? Svim sredstvima: mišlju, osećanjem, instiktom, svim nagonima i čulima kojima je obdaren. I sve to beleži, da ne zaboravi, sklapa deo po deo mozaiknog ogledala u kome će se prepoznati. Svaki lažni deo zamagljuje sliku, postaje obmana, ali-samoga sebe. Kako je lako druge obmanuti. Ne želeći da dangube proveravajući, ljudi veruju. A mi uvek sumnjamo, jer sebi račune polažemo. Zato je, verujem, istina pretpostavka umetnosti, svejedno kakva je. A od lične istine stiže se do opšte, da ne kažem apsolutne, do života.

Delo je tumač nepoznatog u nama, projekcija neke skrivene suštine. A šta nije nepoznato za čijim otkrićem žudimo, u koju suštinu ne želimo da proniknemo? Počev od sebe, pa dalje, sve dalje, toliko daleko da se izgubimo u magli nekog praizvora. Saznajemo nekom atavističkom intuicijom prauzroke čije posledice i dan danji na svojim plećima nosimo i prenosimo u novu neizvesnost, dospevamo do taloga kolektivno nesvesnog koje se evolucijom razgranalo do ogranaka nas samih kao svesnih bića, individua, stižemo do zagonetke postanja, prvih šest dana misterije iskoni. I nismo zbunjeni, jer smo očekivali, obrazovanjem bili pripremljeni. Snagu za uzlet i prodor kroz guste naslage proteklog crpimo iz ukorenjene sumnje i nemirenja, podstaknuti poetskom potrebom i nuždom bitisanja. Bez korena čovek je suvi list koga vetar slučaja nosi, bez moći da se bilo gde spušten ukoreni. Da bi bio klica, plodonosno seme, da bi se potvrdio i produžio, čovek se vezuje svim sponama intelekta i instikta za sopstvene tragove ostavljene na magmatskom tlu prošlosti, ispituje ožiljke davnina egzistencije, sumnjajući veruje i verujući sumnja, radi opstanka.

Sve to naslućujem u mozaiknom ogledalu tvoga dela Marko, u tvojim grafikama i slikama, čak i u ilustracijama namenjenim najmlađem uzrastu. Naslućujem da sve to mora da bude takvo kakvo jeste, makar često bilo i protiv tvoje volje. Ti si sopstvena žrtva i miriš se s tom činjenicom da bi se do kraja upoznao. Dopuštaš i nama da to činimo, da te pratimo i primamo u biti tvoje suđenosti. I najpovršniji pogled bačen na sve ono što radiš pruža u punoj svetlosti neskrivane istine žižu tvoga interesovanja a to je čovek. Čovek uslovljen sobom i uslovima egzistencije. Taj čovek je na svoj način otuđen jer je prepušten sebi, usamljen i kada to nije. I on se traži ne u odnosu na druge, drugi mu ne mogu pomoći pošto su ga i doveli dotle, već u odnosu na sveukupnost postojanja merenu svim dimenzijama trajanja. Čovek jeste ali zašto? Da li je samo zato što razmišlja? Ili zato što mora? Pomiriti se sa prinudom znači pokoriti se, obezličiti, otuđiti i od sebe samoga. Boriti se akcijom protiv nje bezizgledno je. Kao u onom crtanom filmu sa zidom. Ostaje jedino da se prinuda sazna. Šta se ima od toga? Naizgled ništa a ipak mnogo, ili bar dovoljno da se čovek opravda za ono što mora da čini. Da traje osmišljavajući i besmisleno. Sobom i sebe da osmišljava. Lišen vere čak i u čoveka, čovek se okreće čistoj egzistenciji. Deo nje, on teži da je izmeri svojim iskustvom, da je sagleda u mutnim dubinama genetskog vrtloga, da u fragmentima slučajnosti pronađe kauzalnost vremenskog rasta. Priroda je zakon neumitnosti pod koji i čovek potpada ne pitajući se da li hoće.

Zar ne Marko, tu su uzroci tvoga kolebanja, tvoje neispunjene želje da se vratiš neposrednoj prirodi, da crtaš po prirodi iako veruješ da je to samo dopuna crtanju napamet? Bio si prinuđen još od ranog detinjstva da bežiš od stvarnosti i odgovore na sva pitanja u sebi tražiš. Umesto kao ostala deca od 3-4 godine da crtaš kuće sa prozorima, predmete na stolu i pejzaže sa krivim rekama i kruškastim drvećem, bio si već tada pod opsesijom čoveka, crtao portrete, figure u pokretu, scene izmaštanog akcionog sadržaja. Odgovore si osećao u ljudima, jer su oni odgovorni za tvoje formiranje, ne u stvarima i prirodi samoj po sebi. Čovekom se postaje u detinjstvu, kasnije ja iskustvena je dopuna prvog i pravog karakternog uobličavanja u godinama početnih saznanja. Život te u tim mladim danima nagnao da ga prerano upoznaš, iskusiš njegovu gorčinu i platiš cenom ranog otuđenja. Nemajući oslonca okrenuo si se već tada sebi, postao introvertan. Strah od realnog odvodio te je u fantastično i groteskno, davao notu tragične humornosti svemu čemu si se osećajno pokušao da približiš.

Prvi pokušaji crtanja po prirodi po nagovoru Ivana Tabakovića, naveli su te za vreme rata da opet crtaš ljude, portrete i karikature rodbine i poznanika, ili figure životinja, pasa i kokošaka. Otpor prema prirodi vraćao te je njoj da je nikada potpuno ne osvojiš, čak kada si na to bio i primoravan za vreme studija na Akademiji. Analizirajući predmet nisi stizao samo do oblika. Ponirao si u analizu viđenog kako bi na osnovu prikupljenih podataka stigao do momenta kreacije-transponovanja viđenog u sintezu više duhovnih no materijalnih činjenica, shvatio svu nepostojanost realnog, uvideo da objekt crtanja ili slikanja nije cilj već sredstvo, medijumski posrednik da se iznađe istina koju skriva. A izvor istine nije u objektu- on ima samo svoj fizički izgled i proporcionisanu formu-već u čoveku, u tebi. To te je dovodilo do intimnih kriza, sumnjajući da nije možda istina baš u tome čemu se opireš. Ta sumnja je progresivna jer uvek polaziš od onog od čega želiš voljno da pobegneš. Svaki oblik, i najslučajniji, sadržaj je nekog života. A ti si život stalno iskušavao, ne kroz forme ustaljenog, konvencionalnog, već kroz oblike svojih svesnih i nesvesnih imperativa, svojih životnih opterećenja i sumnji, svojih želja da se saznaš i potvrdiš.

Podsetiću te na ono što je Cuca Sokić izjavila nekom novinaru kada je 1953. tvoja slika Poluakt izdvojena kao najbolji rad te generacije:

“Marko Krsmanović predstavlja jednu pojavu u našem likovnom životu i od njega se može mnogo očekivati. Još na prijemnom ispitu se moglo osetiti da on već ima svoj unutrašnji život.“

Ona je to osetila i nije se prevarila.

Išao si dalje, samostalno i neometano, ogledajući se istovremeno u grafici i slikarstvu, ubeđen da si u prvoj agresivniji, u drugom kontemplativniji, mada ja lično ne bih tako razgraničavao. Kod tebe je kontemplacija motorna snaga agresije, neposredne i posredne. Neposredne, u dodiru sa pločom, pri čemu, kako to tačno zapaža Stole Ćelić u predgovoru tvoje novosadske izložbe 1962, “on (odn. ti) sa strašću nagriza i razdire ploču, pokušava da u razrivenim kanalima pronađe dramu, da uznemiri nemirom koji materijal, u ovom slučaju cink, mora dati…Njegove figure sad nose čitave mračne gradove u sebi, ili kazuju u okvirima čudnih građevina svoju istoriju, poeziju zagonetke…“ Posredne, preko prodora poetski senzibilizovane misli u tamna područija porekla gde se procesi rađaju i ukrštaju materije, prožima živo i neživo u spojevima budućnosti. Svaki podatak vremena je bezvremen jer traje zajedno sa životom. To je smisao velike zagonetke i zagonetka smisla za kojim se traga. U svemu naći sebe i biti sav i deljiv u svemu. Sve što je ljudsko, blisko mi je- neko je rekao. Sve što je oblik ili trag života, što je on bio, jeste i tek biće, u svojim biološkim i geološkim, psihičkim i fizičkim uzajamnostima i uzročnostima prostora i vremena- kažeš ti. Ili bar ja verujem da hoćeš to da kažeš. To je oslonac, svrha i opravdanje, potrebna ravnoteža da se opstane u nevoljnom trajanju. (I nehotice često upotrebljavam tu reč trajanje, verovatno zato što je ono fenomen ljudske sudbine, karika u lancu stalnog događanja neispitanog porekla i neizvesnog kraja.)

Možda zbog te neposrednosti akcije u kojoj i kontrolisani slučaj ima svoga udela, ti grafiku pretpostavljaš slikarstvu. Mogućnost iznenađenja je veća, rizik zahvalniji. Po tvojim rečima, u grafici, kao i u slikama uostalom, vodeći sadržajni element je figura. Crtež figure, silueta, figura kao igra linije. Ona se rađa iz praznog ili iz haosa. Pomoću nje se amorfna okolina obogaćuje i sređuje, kao što je i bilo kakva bezoblična forma predlaže i naglašava.

Iskreno priznaješ da imaš smisla za dekorativno, za efektno, i da upravo zbog toga što time smisao svojih sadržaja dovodiš u opasnost, pribegavaš amorfnim anti-kristalnim konglomeratima koji su kao deo zida ili zemlje nosioci mnogih uspomena, spojeva i asocijacija. To te u stvari i nagoni da bez velikih priprema pristupiš direktno ploči, možda samo sa nekim spontano nastalim crtežom kao skicom i nekom neodređenom idejom o konačnom rezultatu u boji, što ostavljaš za kasnije.Ali, zašto bih i dalje posredovao između tebe i tvoga dela u samom procesu nastajanja? To se pokazuje suvišno pored onog što si već sam o sebi napisao:

“Sukcesivnim naprezanjem ploče taložim na nju podatke i slučajne sićušne aranžmane, opterećujem je njenom istorijom, kao što, recimo, vreme opterećuje stenu ili drvo ili zid svojim podacima, a ti materijali reaguju na to svojim površinama. Čak i konačno dodavanje boje na ploču radi štampanja i ostajanje otiska a nestajanje ploče uklapa se u sam proces (ovako poetski shvaćen). Otisak tako može da se shvati i kao fosilna uspomena na ploču a i kao novorođena vrednost kojoj je, kao leptiru, bila potrebna ona duga predistorija, onaj period života larve da bi se razvila.“

Dragi Marko, time još ni izbliza nije sve rečeno, ostaje još bezbroj stvari koje mogu da se naslute i nagoveste, otkriju i utvrde a da se opet nikada ne zna dokle se došlo, do kojih granica vizije i istine stiglo, šta je sve predviđeno i nedorečeno, šta tek predstoji. Toga obilja mogućeg i sâm možda još uvek nisi dovoljno svestan u iskrenosti svoga samoposmatranja i samopoznavanja. Drugi, još manje. Ti si sopstveno sredstvo istine za kojom tragaš, njena žrtva, ali ta istina ma koliko tvoja bila nije samo tvoja; ona je istina svih koji žive životom prolaznosti verujući u večnost čoveka. Slažeš li se s tim Marko?

Beograd, oktobar 1967. Dragoslav Đorđević