No Flash
 
 



Breda Škrjanec


Grafička (r)evolucija

Grafike su nekad bile neuobičajena zasebna umetnička forma namenjena stručnoj publici. Izdavane su u ograničenim tiražima i čuvale su se u mapama i fiokama daleko od svetla. Ta intimna priroda grafike promenila se u 20. veku; javna uloga grafike postajala je sve bitnija. Postala je pristupačnija umetnicima i publici zahvaljujući jeftinijim tehnološkim procesima (poput linoreza) i sve većem broju izdavačkih kuća i grafičkih studija koji su je štampali za javne prezentacije i tržište.
Veliki značaj razvoju moderne grafike pripisuje se Pikasovom radu između dva svetska rata, posebno saradnji sa studijem Murlo tokom i posle Drugog svetskog rata. Njegov bakropis Minotauromahija iz 1935. smatra se najvažnijom grafikom 20. veka.


Pablo Picasso, Mintauromahija, 1935, bakropis i akvatinta


Grafika je u istočnoevropskim državama tokom Drugog svetskog rata imala ulogu sredstva komunikacije i propagande za vreme borbe protiv fašizma, dok je posle rata bila važno propagandno sredstvo u izgradnji novog socijalističkog društva. Kako je umetnost u socijalističkim državama bila pod lupom države, grafika je za mnoge postala polje slobodnog, ličnog, čak i liriskog izraza. Vlasti iz nepoznatih razloga nisu prepoznale njenu komunikacijsku snagu.
U Evropi je posle 1950, grafika postala široko rasprostranjena. Prva međunarodna izložba Bianco e Nero (Belo i crno) održana je u Luganu u Švajcarskoj 1950, a održavala se do kraja šezdesetih. Međunarodno društvo drvorezaca KSILON osnovano 1953, organizovalo je međunarodne izložbe drvoreza istog imena. Ljubljanski grafički bijenale osnovan je 1955, a do kraja šezdesetih sledili su mu mnogi u Evropi i svetu (Krakov, Tokio, Fredrikštat, Varna, Sinsinati...). Obeležili su važnost grafike u Evropi i postali mesto za razmenu ideja. Bili su i izvanredan poligon za razmenu među umetnicima, kako onih koji su svoje grafike izrađivali u skromnim uslovima, tako i onih koji su radili u ateljeima sa velikim štamparima i izdavačima. Većina grafičkih bijenala prestala je sa radom tokom osamdesetih i devedesetih, neki su reformisani u još traju - u Ljubljani, Talinu, Krakovu, Fredrikštatu... Kasnih pedesetih i šezdesetih bijenala u Veneciji i Sao Paolu imala su grafička odeljenja i posebne nagrade.


Prva Međunarodna grafička izložba, Moderna Galerija Ljubljana, 1955.


Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sve veći broj grafičkih studija su, poput Gemini GEL-a, ULAE i Tamarinda u SAD-u, studija sitoštampe Kelpra u Velikoj Britaniji, galerije Maeght u Parizu, izdavačke kuća Rene Block u Nemačkoj... podsticali umetnike da istraže potencijale štampe i grafike. Rene Block je, na primer, bio veoma važan za pokret Fluxus u Evropi. Šezdesetih godina grafika je dobila politički značaj, jer su je umetnici koristili i da bi izbegli institucionalna i komercijalna ograničenja, a preko nje su mogli da uspostave kontakt sa gledaocem i izvan tradicionalnih društveno-ekonomskih podela. Ovi eksperimenti su bili kratkog veka, ali su imali jak uticaj na naredne decenije. Od tada su knjige umetnika, plakati, pozivnice i druge vrste efemernog postali autonomni prostor izražavanja.


     

Patrick Caulfield, Ugalj koji gori, 1969, Kelpra Studio, London
Marcel Broodthaers, Rukopis u boci, Izdavačka kuća René Block, Berlin


Štaviše, grafike, posebno sitoštampu, su umetnici poput Vorhola i Raušenberga prisvojili za unikatne radove na platnu u kombinaciji sa slikama, kolažima i umetničkim instalacijama. Tako su počele da se brišu granice koje su nekada grafiku definisale kao umetničku disciplinu koja stvara dvodimenzionalni otisak crtežom urezanim u matricu, premazanim štamparskom bojom i odštampanim na papiru. Sa stanovišta ubrzanog razvoja, stvaranja i prodaje grafike, šezdesete i sedamdesete godine nazivane su zlatnim dobom ili renesansom grafike. U socijalističkim zemljama, poput Titove Jugoslavije vlasti su je podržavale kao ravnopravan umetnički medij.


Adriana Maraž, Tronogi, 1979, kombinovane tehnike duboke štampe


Osamdesetih godina tradicionalna grafička umetnost, sa propisanim kriterijumima kao što su ograničeni tiraži, vekovima stare tehnike, štampanje na papiru i prisustvo matrice kao posrednika slike, izgubila je pravo da se ponaša kao jedini i neosporni primer umetničkog medija. Njen autoritet poljuljan je umetničkim delima koja možemo nazvati polugrafikama -monotipije, kolaži, fotomontaže, grafički predmeti, grafike sa crtačkim ili slikarskim intervencijama, štampani simboli, grafičke skulpture, grafičke instalacije, kompjuterska grafika... Veliki broj konceptualnih dela, kao i ona sa socijalnom tematikom poigravaju se činjenicom da je svako grafičko umetničko delo kopija. Ove promene su prvi put dobro uočene i legitimizovane na izložba Thinking Print 1996, koju je priredila Debora Vie u muzeju MOMA u Njujorku.



Bilo je to promišljanje poslednjih 15 godina razvoja savremene štampane umetnosti. Predstavljeni su umetnici, ideje i tehnike nastali u periodu 1980-1990, kao i radovi već afirmisanih umetnika. Pored tradicionalnih duboreza i linoreza, duboke štampe i ilustrovanih knjiga, na izložbi su postavljeni novi formati, poput plakata, bilborda, majica, ambalaže za šibice... Osim toga, izložba je istraživala važna tematska pitanja koja su tada bila u centru pažnje poput jezika, tela, fotografije, politike i istorije. Naravno, fokusirala se na američku umetnost, ali su takođe pokazana dela evropskih umetnika koja se nisu mogla prevideti zbog njihove snage i izvrsnosti, kao što su drvorezi nemačkih neoekspresionista Anselma Kifera, Georga Bazelica i drugih, engleskih umetnika kao što su Lisijan Frojd i Ričard Hamilton, sa ponajboljim serijama duboke štampe tog razdoblja, ili italijanskih umetnika transavangarde kao što su Mimo Paladino i Frančesko Klemente.
Izložba je dokazala da je izabranih 15 godina bilo važno i plodonosno za grafiku i da su tradicionalne granice grafike počele da se raspadaju, a politička i društvena pitanja podstakla su umetnike da traže formate kojima mogu direktno da komuniciraju sa publikom. Najavila je, takođe, važnost kompjuterske tehnologije za umetnost, što se danas ostvaruje.
Negde sredinom devedesetih pojavila se nova generacija umetnika. Umesto reči stil koja se odnosi na formalne karakteristike umetničkog dela, počela je da se koristi reč strategija, jer je ona bolje označavala složenost umetničkog promišljanja i planiranja. Ovu generaciju karakteriše i potpuno odsustvo jedinstvenog ličnog kreativnog stila. Sada se govori o individualnim pristupima, poetici i mnoštvu kreativnih načina. Naravno, sve je ovo rezultat vremena koje je sklono pluralizmu i decentralizaciji i koje ne prihvata hijerarhiju, već suživot. Važno pitanje u umetnosti više nije bilo kako izgleda, već šta znači, a ovo drugo već sadrži društvenu konotaciju. U Evropi je drugu polovinu devedesetih godina obeležio uspon generacije mladih britanskih YBA umetnika direktno povezanih sa grafičkim studijem Paragon Pres u Londonu koji je samo za njih štampao serije grafičkih radova u mapama (Mark Kuin, Tacita Din, Demijen Hirst, da pomenem samo neke).


Marc Quinn, Vrtna serija, pigmentna štampa, 2000, Paragon Press, London


Na kraju milenijuma grafika je bila duboko ukorenjena u društveni kontekst. Spoj umetnosti i tehnologije doveo je do reprodukcije umetnosti, što je prouzrokovalo promene u recepciji umetnosti kod publike. S obzirom na to, zaključujem da je istorija savremene grafike puna priča umetnika i intelektualaca koji su stvarali, uglavnom izvan mejnstrima, tražili nove puteve širenja tradicionalnog tražeći nove šanse, sadržaje i tehnološke pristupe. Krajem 20. veka postalo je očigledno da grafika više ne može biti definisana jednostavno kao otisak na papiru. Prestala su da se poštuju ili su se promenila stara pravila, strukture i očekivanja, estetske granice počele su da se rastvaraju, a sve to omogućava promenu, fluidnost i transgresiju. Digitalni svet produkcije i komunikacije prouzrokovao je neverovatne promene u načinu oblikovanja, produkcije i širenja umetnosti. Pre 25 godina nismo mogli da zamislimo složenost društvenih medija koje danas koristimo. Računarski programi poput Photoshop-a ili Paint-a omogućavaju svima da kreiraju svestrane i besprekorne radove, zamenjujući vrhunski zanat i praksu fotomontažom. Kao kustosa u svetu grafike, uvek me je zanimalo kako umetnici odgovaraju na nove mogućnosti i tehnologije. Oduševljena sam idejom i bogatstvom mogućnosti i načina korišćenja starih ručnih i novih digitalnih tehnologija iz kojih nastaju mnoga grafička dela izuzetnog kvaliteta i čistoće. Hju Meril, kaže da: Današnja mračna komora više nije fizički prostor sa crvenim svetlima, već računar. Laser, CNC mašina i 3d štampač su precizni alati koji nude nove mogućnosti u stvaranju grafičkih dela i koncepata, ali ne mogu zameniti umetnikovu ruku. Mislim da vrhunska dostignuća u savremenoj grafici donose tok kreativnosti koji prepliće najsavremenije tehnologije sa osnovnim grafičkim procesima i istorijskom tradicijom.


 

Karol Pomykala, Jedan smer, linorez, digitalna štampa, 2018,
https://www.youtube.com/watch?v=iy4ZijH36vo&t=226s


Posle svega mogu sa sigurnošću da kažem da je u poslednje tri decenije grafika prešla iz osnovnog procesa na interdisciplinarno polje koje obuhvata veći deo postmoderne umetničke prakse. Savremena scena je onoliko široka i raznolika za grafiku koliko se to može zamisliti. Tokom poslednjih 20 godina, radikalne promene na polju grafike i umetnosti uopšte potpuno su promenile pristup mediju. Grafika je danas umetnička forma koju čine skulpture, performans, odeća, instalacija, komercijalni vid, sajber prostor, knjige umetnika, multipli, novine, uključujući i umetničke akcije, Fluksus, javnu umetnost novog žanra, događaje, performanse i još mnogo toga.


Andrew Raftery, Autobiografija bašte na dvanaest graviranih tanjira, instalacija na originalnom tapetu, motiv za nju je umetnik pronašao u semenkama baštenskih biljaka


Danas je nemoguće reći da su slikarstvo, skulptura ili grafika najnovija i najnaprednija faza u razvoju umetnosti. Savremena umetnost preselila se na nove interdisciplinarne teritorije koje više nisu zasnovane na disciplini. Rezultat je unakrsno oplođivanje koje je savršen odraz današnje savremene umetnosti. Pre nego što zaključim moram da kažem da sam u tematskom i konceptualnom smislu primetila poslednjih godina neke inače vrlo labave trendove koji se javljaju u savremenoj grafičkoj umetnosti, kao i u umetnosti uopšte. Ima mnogo dela koja reaguju na nove globalne političke nemire izražene u vojnom sukobu i / ili usponu autoritarnih režima.


Svetlana Jakimovska Rodić, Zavese istorije, instalacija u MGLC 2013, linorez na tkanini, pesak


Ima umetnika koji su slično politički motivisani, ali iz individualne perspektive istražuju načine na koje strukture moći u društvu ograničavaju i oblikuju identitet, sa posebnim naglaskom na pol i rasu. Druga važna tema je pejzaž, ekologija i način na koji ljudi odgovaraju na ekološke izazove antropocena. Ljudsko telo je takođe sve češća tema. Konačno, mnogi umetnici koriste grafiku za stvaranje introspektivnih dela istražuju teme poput pamćenja, percepcije, psiholoških stanja i nostalgije.


Thomas Kilpper, Impresije. Pet vekova drvoreza, 2015, Nasionalsmuset, Bergen


Savremena grafika otvara mnoga granična pitanja u teorijskom polju, stoga je razumljivo da složenost i radikalna raznolikost ovih pitanja izazivaju snažan otpor u mnogim krugovima, pa se zbog toga često razumeju kao provokacija. Kada savremena grafika posumnja u teoriju sopstvenog postojanja, to od nas zahteva razmišljanje izvan i, iznad svega, s one strane ustaljenih i jasno definisanih teorijskih struktura.


Jeremias Altman, Drvorez sa sekirom, performans sa grafikom, 2012, https://vimeo.com/200097965


Mag. Breda Škrjanec, Ljubljana
Prevod sa slovenačkog jezika: Snežana Ristić

Grafična (r)evolucija, B. Škrjanec




Breda Škrjanec (1960. Ljubljana) diplomirala je na Fakultetu likovne umetnosti Univerziteta u Ljubljani, na odseku za istoriju umetnosti i sociologiju. Master studije iz istorije umetnosti završila je sa tezom Istorija Ljubljanskog bienala grafike. Kustos je Međunarodnog grafičkog likovnog centra (MGLC) i muzejska savetnica. Bila je selektor nekoliko međunarodnih grafičkih bienala: 24, 26. i 27. Bienale grafike Ljubljana (Slovenija), Bienale umetnosti grada Serveire, uključujući projekte na otvorenom (Portugal), VII međunarodno trienale grafike u Sofiji (Bugarska) itd. Priredila je više od 60 izložbi. Opširnije

breda.skrjanec@guest.arnes.si





 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radno vreme: radnim danima 12-16h
Galerija Grafički kolektiv, Dragoslava Jovanovića 11, Beograd, zatvorena za publiku, u toku je investiciono održavanje