No Flash
 
 



Irma Balakauskaite


Ljiljana Ćinkul: Učestvovali ste na Internacionalnom Trijenalu grafike u Beogradu 2014. i 2017. godine, i kao jedan od nagrađenih autora na prošlom Trijenalu samostalno ste izlagali u galeriji Grafički kolektiv. Kako biste uporedili srpsku i litvansku umetničku scenu i glavne tokove u polju grafičke umetnosti?

Irma Balakauskaite: Drago mi je da sam imala priliku da učestvujem na oba Trijenala grafike u Beogradu, i zahvalna sam na tome što je moj rad prepoznat. Trijenala grafike su sjajna prilika za upoznavanje sa tokovima na grafičkoj umetničkoj sceni.
Kada je reč o razvoju grafičke umetnosti u Srbiji i Litvaniji, pa i u svetu uopšte, situacija je slična. Razvoj se odigrava u dva pravca: 1.) tradicionalno shvatanje grafike je i dalje dominantno (odnos koji je uspostavljen između zanata i tehnologije i koji zadovoljava potrebu za ’’pravim otiskom’’) i 2.) konceptualni pristup koji se razvija srodniji je modernoj umetnosti/interdisciplinarnom formatu (u kome je konceptualni gest važniji od estetskog i zanatskog).
Poredeći formalne aspekte srpske i litvanske grafičke umetnosti, rekla bih da srpski umetnici rado koriste apstrakciju na veoma ubedljiv način, dok litvanski umetnici pretežno biraju figuraciju, koja manje ili više skriva naraciju. Mislim da na razlike takođe utiče i određena istorijsko – umetnička tradicija.


Lj. Ć: Izražavate se u različitim medijima: slikarstvu, grafici, skulpturi i scenografiji. Koja je veza između tako bogatog umetničkog iskustva i vaših ličnih umetničkih koncepcija?

I. B: Crtam celoga života, i od najranijeg detinstva, kada sam imala deset godina sam želela da se jednoga dana bavim lutkarstvom. U potpunosti sam težila svom cilju – spremajući se za studije scenografije. Te godine kada sam se prijavila na Akademiju umetnosti nisu primali studente na smer scenografije. Upisala sam slikarski smer sa mišlju da ću se naredne godine prebaciti na scenografiju. Ali nisam.
Grafika je u moj život ušla sasvim slučajno. Imala sam priliku da se upoznam sa grafičkim tehnikama na drugoj godini studija. Zaljubila sam se u bakropis. Vremenom, grafika je postala moja glavna strast (1999. primljena sam u Litvansko udruženje umetnika grafičara). Neočekivano, tokom mojih studentskih dana, slikarstvo, grafika i moj dečiji san - lutkarsko pozorište, isprepletali su se u vreme kreativnih eksperimenata i iskustava. Interdisciplinarnost je spojila moje unutrašnje i kreativne zahteve i ne dozvoljava mi da se utopim u rutini ili da sebe ograničim unutar jedne discipline.
Sa prijateljem Vytautas-om Pakalnis-om osnovala sam i tokom pet godina vodila eksperimentalno lutkarsko pozorište “Ū”. Nakon što je on preminuo, odlučila sam da stvorim sopstveni Umetnički teatar. To je postala moja dugoročna strategija i kreativni cilj – scenario mog kreativnog života, gde su pojedinačni radovi ili ciklusi radova, skulptura, mehaničkih, grafičkih objekata i instalacija vremenom postali delovi koherentnog sistema koji predstavlja moj pogled na svet. Nijedna od mojih izložbi, ili ciklusa radova nisu konačno završeni. Trudim se da rešim specifična pitanja plastičnosti u svakom pojedinačnom stupnju, koji su uvek orijentisani na krajnji cilj – Umetnički teatar kao način da spoznam samu sebe.


Lj. Ć: Kažete da svaka Vaša grafika predstavlja mali teatar, malu scenografiju. Da li postoji određena srazmera te sinergije između scenografije i grafičke umetnosti i kako je objašnjavate?

I. B: Scenografija je crvena nit koja je protkana kroz moje celokupno stvaralaštvo, šta god da radim.
Kada me pitate na koji način su u mom radu povezani grafika i scenografija, verovatno mislite na moju izložbu Stanja(Būsenos) u Grafičkom kolektivu. Kada sam predstavljala ovu izložbu spomenula sam da svoju vizuelnu stvarnost smeštam u dvodimenzionalni format, kao scenografiju.
U Stanjima kroz vizuelnu formu nastojim da izrazim moj odnos sa stvarnošću i unutrašnjim (duhovnim/emocionalnim) stanjima koja se pojavljuju njihovim spajanjem: samoća, žudnja, tenzija, očaj, otpor. Radeći na ovim delima, bilo je izuzetno važno maksimizirati komunikaciju između posmatrača i dela; izraziti sebe na najtransparentniji način tako da ono što pokužavam da kažem bude jasno pročitano/shvaćeno. Razmišljala sam o načinima da to ostvarim i teatralno iskustvo je dovelo do rešenja. U konkretnom smislu, pokušala sam da zamislim kako bi reditelj radeći na nemom spektaklu izrazio osećanja koristeći samo pokret i scensku sliku, odnosno kako bi to vizuelizovao da bude jasno posmatraču. Na sceni ništa ne sme izgledati kao slučajno, nepotrebno ili besmisleno. Iz tog razloga moja scenografija ima samo najpotrebnije predmete-simbole (planinu, tlo, kuću, stolicu, drvo, bunar, balkon), neke specijalne efekte (vodu, vetar, dim), minimalne rekvizite (kamen, loptu, avion) i svetlost. Moji karakteri komuniciraju sa posmatračem kroz simboličku akciju, koju oni odigraju u scenografiji koju sam za njih pripremila.


     

Irma Balakauskaite, Stanja


Lj. Ć: U svom radu ste fokusirani na emocionalna i duhovna stanja koja možemo prepoznati u čovekovom odnosu sa prirodom i / ili stvarnošću. U kolikoj meri je to povezano sa lokalnom tradicijom i nasleđem Baltičkog prostora?

I. B: Naravno, čovek je oblikovan sredinom u kojoj živi. Introspektivna, kontemplativna veza sa okruženjem tipična je za litvanski duh. Simbolika tužnih litvanskih pesama, mračni izraz narodnih priča, uzdržan i prefinjen estetski ukus ... Na jedan ili drugi način, sve to je odraženo i u mom poglednu na svet. Iako, ne bih rekla da sve to definiše moje najličnije izbore. Teško mi je da odaberem detalje iz složenog i isprepletanog polja različitih uticaja. Rođena sam u porodici različitih nacionalnosti, provela sam detinjstvo u Kijevu, i krug ljudi u kome se krećem uvek je bio multikulturalan i multilingvalan.
Mislim da čim dođe na svet osoba donosi brojna egzistencijalna pitanja. Geografija sa tim nema ništa.


Lj. Ć: Nazivi Vaših radova imaju literarnu i poetsku notu. Koliko su oni važni za Vas, Vaš rad i za komunikaciju Vaših grafika sa publikom?

I. B: Reči su za mene veoma važne. Često koncept, fraza koju usput čujem ili anegdota postaju inspiracija za moju umetnost, polazna tačka za izbor teme. Obično radim u ciklusima (Egzodus, Razgovori, Antički pejzaži, Stanja) čiji nazivi usredsređuju na temu i definišu granice izabranog problema. U nekim radovima koristim lične simbole koji možda nisu razumljivi.
U takvim slučajevima nazivi služe kao komunikacijski mostovi koji usmeravaju posmatrača na misao koju želim da izrazim bez očiglednog prikazivanja.
Moji naslovi su obično vrlo jednostavni: "Čekanje", "Gledanje","Oni koji hodaju zajedno", "Strah", "Tišina" ... Ne bih rekla da su vrlo književni ili poetski ... Možda teatralnost i neka vrsta poesis-a proističu iz odnosa između naslova i slike.
Češće, nazivi mojih radova su potpuno suprotni slici koju posmatrač može videti. Na ovaj način stvaram paradoksalnu situaciju u kojoj neusaglašenost slike i teksta omogućava povezivanje semantičkih slojeva koji postoje između reči i slika.


Lj. Ć: Korišćenje različitih tehnika tipično je za Vaš rad u grafičkom mediju. Kakav je odnos između poesis-a i techne-a u Vašem radu?

I. B: Poesis je nešto o čemu najmanje razmišljam u svom radu. Za mene je mnogo važnija umetnička istina i ona može biti šta god vi želite. I nekada nije ni najmanje poetična. Ne pokušavam da svesno poetizujem sliku. Uvek me je više zanimala poetičnost samog kreativnog procesa – dijalog koji se dešava između mene i materijala koji pokušavam da pokorim. Verujem da je materijal živ: uvek se opire, testira me, kuša moje strpljenje i iskrenost mojih namera. Svaki odabrani materijal (bilo da je papir, metal, drvo, gips ili glina) osoben je na svoj način. Nikada ne znam unapred kako će izgledati rezultat mog rada! Ali upravo to volim! Zbog toga biram različite materijale za različite ideje, uvodim nove, eksperimentišem. Rad se rodi iz odnosa sa materijalom koja se uvek prvo opire, a onda preuzima vođstvo, ispravlja, sugeriše. Poesis i techne se u mom radu susreću izvan slike.


Grafički kolektiv, 2017.


Lj. Ć: Radite i kao profesor. Da li ta razmena energije u kontaktu sa studentima utiče na neki način i na Vaš umetnički rad?

I. B: Podučavanje je veliki deo mog života u koji ulažem dosta kreativne energije. Radim sa decom od 3 do 15 godina, sa studentima i odraslima koji žele da prošire svoje vidike, ili da steknu nova kreativna iskustva. Činjenica da je podučavanje veoma zahtevan poziv koji oduzima puno vremena i energije od stvaralačkog rada, nije tajna. Edukatori po profesiji prestaju da rade u drugim kreativnim oblastima i realizuju se kroz nastavu. Ali za one koji imaju i najmanje kreativne ambicije, obrazovanje postaje najpovoljniji kompromis; oduzima vreme od vašeg glavnog posla - umetnosti, ali i dalje omogućava da ostanete blizu nje, kao i da obezbedite pristojan život. U tom smislu ja nisam izuzetak. Ali, zauzvrat, dobila sam neprocenjivo psihološko, kreativno i čak i direktno iskustvo koje me je potpuno oslobodilo svih mojih strahova! Posle toga, mogla sam da predajem svima i svugde. Radeći sa decom i studentima shvatila sam da obrazovanje ima puno sličnosti sa pozorištem: režiranje, kreativni proces, dijalog i konfrontacija u pokušaju prevazilaženja otpora učenika (što je neizbežno); istu radost kada vaš trud dostigne cilj.
Moj cilj je da pomognem da razvijem individualnu autentičnost kod svakog učenika/studenta (originalnost, po mom mišljenju, jedan je od najvažnijih aspekata kvaliteta umetnosti). Moje praktično iskustvo mi omogućava da pokažem različite pristupe za izražavanje i tehničku realizaciju te autentičnosti.
Nikada ne namećem svoj stil ili ukus svojim učenicima, pokušavam da prepoznam ono što dolazi iz njih i odgovara njihovim potrebama. Kao profesor veoma sam ponosna što su radovi svih mojih učenika veoma različiti i nisu slični nekom od mojih radova. Iskreno sam srećna zbog njihovih postignuća.
Imam odgovornost da im pružim dobru osnovu: da ih naučim na vide, da upoznaju i razumeju uzročne i semantičke veze u umetničkom delu.
Iako moji učenici ne mogu uticati na moj kreativni rad koliko ja na njihov, oni utiču na moj karakter - razvijaju pozitivne aspekte moje ličnosti. Nekada mogu biti veoma kritična. Mladi ljudi danas su veoma osetljivi i ranjivi. Uče me da budem mekša, tolerantnija, da svoje misli izrazim pažljivo i pravilno.

Deo intervjua sa Irmom Balakauskaite
razgovorala Ljiljana Ćinkul
Beograd, 3. jula 2017.




Irma Balakauskaite (1968. Kijev, Ukrajina), diplomirala slikarstvo na Umetničkoj akademiji u Vilnjusu. Stvara u oblastima slikarsta, grafike, skulpture i scenografije. Član je grafičarske sekcije udruženja litvanskih umetnika od 1999. Samostalno izlagala na 14 izložbi u Litvaniji, a učestvovala i na velikom broju kolektivnih izložbi u Litvaniji i inostranstvu. Radi i živi u Vilnjusu.

irmabarbora@yahoo.com
www.graphic.lt





 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radno vreme: radnim danima 12-16h
Galerija Grafički kolektiv, Dragoslava Jovanovića 11, Beograd, zatvorena za publiku, u toku je investiciono održavanje