No Flash
 
 



Mišel Barzen


Neka razmišljanja o grafici 2020.

Nije nam poznat značaj grafike u 19. veku, tačnije govoreći, kada je od ilustracije prešla u status umetničkog dela. Već je Tuluz Lotrek stvarao svoje litografije u veoma, veoma ograničemom tiražu. U 20. veku su Brak i Pikaso širili svoje slike preko luksuznih izdanja čemu su u velikoj meri doprinosili pisci, izdavači i štampari tog doba.
Svet grafike rođen je sa publikom (videti „Ljubitelja grafike“ od Domjea). Ali on je bio samo luksuzni dodatak slikarstvu, delu slikara. Nešto kao pralina uz kafu. Ne obrok.
Sredinom 20. veka pojavili su se umetnici čije je glavno oruđe grafika. Pomislite na primer na Alešinskog. Zatim pop-art, Raušenberg, Vorhol. Alešinski je izbavio grafiku iz njenog luksuznog zatočeništva. Iz njenih ograničenih formata i margina. Svojom tehnikom stvaljanja japanskog papira list uz list mogao je – a može još uvek! – da svoje radove postavi na ogromne ramove i da se na takav način zaboravi kako su uzane dimenzije prese. Daleko smo od izveštačenosti: stupamo u oslobođeni gest.
Danas Kentridž meša u svojim filmovima knjige, grafike, crteže ugljem i stvara spretno postavljene instalacije.
U stvarnosti više ne postoji hijerarhija između slikarstva i grafike. Bar na nivou stvorene slike. Grafika je sredstvo plastične ekspresije u potpunosti posebno. I čak ako ono dopusti umetniku da od nje napravi tiraž, što će reći da umnoži tu sliku, to nije glavni cilj već jedinstveno svojstvo ovog sredstva. Naravno, to ima posledicu koja stoji u vezi s vrednošću stvorenog objekta, njegovom cenom, ali ne odnosi se na kvalitet dela. Ne govorimo ovde o parama, o trgovini, govorimo o umetnosti, i ostanimo tu.

U današnje vreme imamo utisak da se svi bave grafikom. Radionice se umnožavaju. Ali o čemu se tu radi? O kojoj grafici mi zapravo razgovaramo?
Produkcija je često zastrašujuće banalna. Otisci su manje-više lošeg kvaliteta. Tehnika retko kvalitetna, ali ponekad je i zadovoljavajuća. Neki glume umetnike kao što se kakva krojačica pravi da se bavi modom. U Nju Orleansu sastalo se 1500 umetnika, a i drugde. Igranje uloge u društvu izobilja. Veličanstveni sajam za profesionalce gde se prodaje redak materijal, od prese do tube s bojom. Razgovara se o kuhinji, o receptima. Isprobavaju se novi trikovi. Izrađuju se bio bakropisi. Ako je ovaj izveštaj relativno razočaravajući, to ipak nije u toj meri ozbiljno u poređenju sa svetskim problemima. Neka se grafika smesti između tenisa i fudbala, što da ne. Neki baš i žele ovakvo predskazanje!


                 


O žirijima
Ako hoćemo da umetnost grafike zadrži svoje mesto u svetu umetnosti, kustosi, komesari, žiriji bijenala, profesori akademija, ali takodje, na prvom mestu, sami umetnici, imperativno su dužni da budu zahtevni. Da se razumemo: zahtevnost je nešto sasvim suprotno od indiferentnosti. Radi se o duhu. O filozofiji umetnosti. O stavu. O strogosti i otvorenosti. O svesti o svetu.
A ne o porodici grafičara, prijateljima crnih noktiju! O čudnim osobama koje se potpisuju olovkom, baš svi, i stvljaju na margine čudne cifre, kao da su u kakvoj sekti. Zato je neophodno imati međunarodne manifestacije. Zato je jednko potrebno biti nepoverljiv prema njima. Čuvajmo se.
Ako se radi o priči koja se dešava među prijateljima, to je simpatično, beskorisno i osuđeno na propast. Jedno bijenale treba da otkrije različitost današnjih rešenja i možda sutrašnjih. Nije samo katalog ideja, više bi bio pokretačka snaga.
Šansa grafike je u tome što ona lako putuje. Mi, grafičari, možemo daleko da dospemo. Uz najmanji trošak grafika može da pokaže publici rešenja, razmišljanja i pitanja koja će prikazati dinamičnost savremene umetnosti koja dolazi iz celog sveta. I to u stepenu koji je samo grafika u stanju da mobiliše: neverovatno niska cena!
Dakle, nije samo nekorisno nego i štetno pozivati prijatelje.
Suprotno tome, bitno je sprovesti istraživanje da bi se našala čitava lepeza kvalitetnih propozicija. I da se to ne zanemari. Bitno je mati snage da se neko odbije i bitna je smernost istraživača. Ne znati. Važnost jednog bijenala počiva više u kvalitetu nego u kvantitetu, inače će biti samo folklorna manifestacija.
Zato i jesam optimista kada pišem: u svetu umetnosti postoje mnogobrojni umetnici koji se srećom koriste ovom tehnikom.
Nemojmo se zavaravati, nije u pitanju ograničavanje izbora onih koji bi bili „u modi“. Nije dovoljno da neko predstavi slagalicu 12m x 0,80m da bi se smatrao revolucionarom ili verodostojnim... i na isti način, ne odbacuje se a priori „klasicizam“ u prezentaciji. Zato što se i ne radi o tome.
Više se radi o otvaranju duha za 360°, obuhvatajući ako treba klasicizam, najčudnije, najinovativnije eksperimenente, i zatim sve čemu se možemo nadatii i što je dostojno naše radoznalosti. Važno je da ovog tipa manifestacija bijenala budu rezervoari onoga što izaziva pažnju, što je novost, zadovoljstvo. Puni akvarijumi.
Mi se ne bavimo trgovinom nego istražujemo. To nam dozvoljava, daje za pravo nama i žirijima da se varamo. Na isti način ovo ima za posledicu da žiriji bijenala imaju obavezu da preuzmu rizik. Da se usude. Da iskušaju nepoznato, novo. Uzbuđenje, ne strah niti udobnost. Smelost. Ukratko, rad komercijalne galerije uopšte se ne sastoji u održavanju neke manifestacije koju je finansijski podržao jedan ili drugi mecena ili država. Možemo se nadati da će finansijski potpomognute manifestacije sprovoditi rad na istraživanju na slobodan i nezvisan način. Nada nikad ne umire.
Smesta se postavlja pitanje, dvostruko, o nezavisnosti samih autoriteta i otvorenosti duha mecena s jedne strane. A sa druge, angažmana galeriste da brani glavnu liniju svog uverenja.
Nećemo govoriti o moći, o cenzuri, još manje o autocenzuri ili “slepom praćenju” koji je svojstven pojedinim školama mišljenja.
Lobiji, politička prijateljstva, pritisci: Arno Breker nije fantom...
Inovacija je smeštena u duhu, ne u formi. Nastojanje umetnika – još od vremena Dišana – izgleda kao povratni element, konstantan i bitan kao oruđe za otkrivanje savremenog sveta. Gotovo je sa slikom prema motivu u kome bradati slikar, loše obučen, romantičar, polazi da stvori svoje remek-delo s nogama u močvari, a zatim umire od sifilisa.
Dišan je rođen u 19. veku, pre apstraktne umetnosti koja datira pre Prvog svetskog rata… Maljevičev Crni kvadrat na crnom, stariji je od moje majke koja je upravo napunila 96 godina. Od tog vremena voda je proticala ispod mostova tokom 150 godina. Ja uopšte ne smatram obaveznim da započnem diskusiju o savremenoj umetnosti ističući svaki put M. Dišana. On i celokupna istorija umetnosti naša su baština. Istorije umetnosti celog sveta pripadaju nama. Kao pandemija.

Priznajem vam da me mladi umetnici često ispunjavaju radošću. Oni koji najvrednije rade uspevaju da dominiraju i novom tehnologijom i duhom. Vidimo mlade koji se angažuju politički, neki drugi poetički. Nismo više među malim slikarijama, bojama, dekoraciji. Stojimo naspram izraza svih njhovih delirijuma. Oni se ne plaše.
Nekolike primedbe koje su ovde navedene njih ne dotiču. Bilo da ih ignoiršu, bilo da smatraju da ih se ne tiču. Oni konstituišu novi svet i analiziraju ga.
Mogu li oni ubrzano da zamene ljude rođene 1949, kao što sam ja? Bilo bi odlično!

Koje mesto zauzima grafika u umetnosti? Svako, ako je smatramo za oruđe plastične refleksije sa njenim osobenostima. Nikakvo, ako ostajemo samo staleški zanatlija. Ali u osnovi, šta je to umetnost?

Mišel Barzen
Rođen 1949. u isto vreme kada i Grafički kolektiv

Prevod sa francuskog jezika: Vesna Radojev




Mišel Barzen (1949. Belgija) je diplomirao na katedri za crtež i grafiku na akademijama u Briselu i Liježu. Do penzionisanja radio kao profesor na Académie des Beaux-Arts de Verviers i na Académie Internationale d’été de Wallonie. Predavač u školi La Cambre (2002/3) i Saint Luc- Liège (2011). Pored likovne umetnosti bavi se i pisanjem. Izlaže od 1975 godine. Realizovao više od sto samostalnih izložbi (Lijež, Brisel, Solun, Beograd, Višegrad, Hihon…). Dobitnik je mnogih priznanja.

michel.barzin@gmail.com
www.michelbarzin.be





 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radno vreme: radnim danima 12-16h
Galerija Grafički kolektiv, Dragoslava Jovanovića 11, Beograd, zatvorena za publiku, u toku je investiciono održavanje