No Flash
 
 



Milena Maksimović Kovačević


Etička, estetska i komunikacijska uloga grafike i vizuelnih umetnosti u doba globalnih promena i kriza

Svet se u kome smo živeli ujednačio se brzinom kojom je nestao u Lars von Trirovoj Melanholiji. Pandemija. Svedoci smo globalne uravnilovke, sve je stalo, zaustavljeno, kao u naučno-fantastičnom filmu koji su neki umovi mogli da nazru, možda i zamisle, vide. Ovde gde živimo stoji već predugo, ali ovog puta to nije samo lokalno. Sve je stalo, osim protoka informacija, neizostavno praćenih slikama. Vizuelna percepcija se nameće, sposobnost da tumačimo informacije koje neminovno, hteli ne hteli, primamo, a procesuiranje viđenog deo je dekodiranja, razumevanja, mogućnosti reprodukovanja sleda događaja. Današnjim svetom, više nego ikada, dominira slikovna informacija, rabeći vizuelno na uštrb pisanog koje je obesmišljeno beskonačnim dezinformacijama i spinovima. Stara maksima da slika vredi više od hiljadu reči sada je na delu. Prvo ide slika, nju prati informacija/ dezinformacija. Usput se u hodu menjaju sva pravila, način na koji fuknkcionišu stvari, prioriteti, tržište, sve na šta smo navikli i čemu smo učeni, sve se u ovom, navodno, zastoju zapravo ubrzava i jezivom brzinom menja, a koliko je naš um i biće sposoban da isprati taj ritam i promene, tek će biti tema za sociologe, psihologe i srodne branše, kao i svih nas pojedinačno. Da li smo spremni, koliko istine možemo da podnesemo, koliko je lično bitno u ovakvim okolnostima? Zvuk, miris, dodir, poljubac, osećanje, crtež? Koliko nas, i kao autore i kao konzumente, zadovoljavaju on line izlaganja, koncerti i predstave i da li ćemo naći formu koja zamenjuje ipak bitnu potrebu za direktnom interakcijom? To su sveže teme i tiču se svih mogućih oblasti, a bez neopohodne distance ne mogu se predvideti posledice.


Koja je pozicija umetničke grafike danas, 2020. godina? Da li je grafika „prešla“ preko medijske ivice ili je proširila/izgradila novo polje delovanja?

f.Graphik f. Graphische Kunste f. pll/ Graphic arts, fine-art printing, fine-art printmaking/ arts m.pl. graphique, graphisme m. / arts m.pl. graphique, graphisme m./ Od grč. graphien = pisati. 1. Grafička vještina. Zbirni naziv za umjetničke manuelne tehnike u izradu i otiskivanju originalnih tiskovnih formi, namjenenjenih umnožavanju slike ili teksta . U širem smislu obuhvaća i tipografsko umijeće. 2. Reproduktivna grafika. Zbirni naziv za sve tehničke (fotomehaničke i kemigrafske) postupke u izradi tiskovnih formi sve tiskovne postupke, koje služe umnožavanju originalnih predložaka.
(F. Mesaroš, Grafička enciklopedija, str. 84)

Odavno se čovečanstvo svakodnevno susreće sa štampanim stvarima. Sve što je napravljeno u reproduktivnom, štampanom formatu je, uslovno rečeno, grafika. Fotokopije, novine, pečati, fotografije, plakati, majice sa aplikacijama, ambalaža- samo su primeri grafike u našem okruženju. U praktičnom smislu štampa predstavlja umnožavanje informacije i slike i kao takva ima i primenjenu, neumetničku funkciju. Granica između tradicionalne grafike i drugih štampanih formi pomerena je još pedesetih godina prošlog veka kada dolazi do odstupanja od tradicionalnog i eksperimentisanja probijanjem formata i kombinovanjem industrijskih i tradicionalnih tehnika. Usled svakodnevnog razvoja tehnologije neminovno se preispituju i pomeraju granice koje definišu različite medije i to se odnosi na sve forme umetničkog izražavanja, naročito vizuelnog. Međutim, svaka tehnika je samo sredstvo za postizanje drugih ciljeva, a u umetnosti je danas sve dozvoljeno više nego ikad. Različiti pristupi su ono što umetničku grafiku i dalje čini živim i poljem koje se ipak menja i to je dobro. Kao i u bilo kojoj umetničkoj praksi medij ili proces je samo sredstvo da se ostvari ideja, pa je i poimanje grafike danas znatno fleksibilnije. Uz digitalizaciju mogućnosti se proširuju, neki procesi skraćuju ili sasvim izostavljaju i brojna pitanja i polemike u vezi toga šta je, u stvari, umetnički original i šta ga određuje, čekaju na odgovor. Da li grafiku definiše autorski otisak, tiraž, da li je matrica neophodna- što su tradicionalni kodeksi tipični za ovaj medij, šta je sve reprodukcija, fotokopija, fotografija i sl. Na kraju, reklo bi se da i dalje jedino izvesno to da je u pitanju originalni štampani primerak limitiranog tiraža.


Uloga, dometi i pozicije grafike u kontekstu autorskih poetika, kustoskih praksi i institucionalnih programa u Vašoj profesionalnoj sredini?

Dvadesetprvi vek je sa sobom doneo bezbroj pitanja, očekivanja, katastrofičnih predviđanja i ubrzavanja na svim nivoima. Ta brzina, promena koncepcije društva, pojedinca, svesti, tehnologije, praćena je, više nego ikad, vizuelnim predstavama putem komunikacionih medija, koji danas stižu, preko interneta, i do najudaljenijih i najnepristupačnijih mesta na planeti. Informacije lete nezaustavljivom brzinom svuda, a najneposredniji i najbrži način da se one prenesu je slika. Ozbiljne transformacije društva, pojedinca i svesti uopšte, samim tim i umetnosti, čiji je smisao i uloga danas, iako sa tradicijom koja prati razvoj civilizacije koju poznajemo, dovedena u pitanje. Ranije je umetnički rad bio interpretiran samo vizuelno, dok je danas često bitniji koncept, sadržaj, intelektualni, pa čak i socijalni okvir. Pored svih tehnoloških mogućnosti koje su dostupne za vizuelno izražavanje, a možda baš zbog njih, dolazi do upitnosti šta je likovna umetnost i gde su granice koje je odvajaju od drugih oblasti- marketinga, dizajna, filma itd. kao i koliko je individualno viđenje zaista potrebno u materijalističkom i pozitivističkom svetu. „Možda se kroz tehniku svet igra sa nama, kao objekat koji nas zavodi iluzijom da imamo moć nad njim. Pretpostavka od koje se zavrti u glavi: možda je racionalnost, koja dostiže vrhunac u tehničkoj virtuelnosti, poslednje lukavstvo bezumlja i želje za iluzijom, spram kojih je volja za istinom, po Ničeu, samo stranputica i prolazna nedaća.”(Bodrijar, Žan. Savršen zločin, Časopis Beogradski krug, Biblioteka Circulus, prevod E.Ban, str.15)

Bavljenje duhovnim, ličnim, individualnim polako se prebacuje u domen ezoterijskog, egzotičnog i nepotrebnog. Dijalog sa publikom se odvija na raznim nivoima i često prelazi u oblast sociologije, dizajna, filma i to diktiraju mediji u skladu sa potrošačkom i ideološkom svešću koju neguju.

Međutim, potreba da se svet razume i vizuelno, ipak, prisutnija je nego ikad. Slike prevazilaze jezičke barijere i doprinose komunikaciji u sve globalizovanijem svetu. Osnovno sredstvo da se to postigne je za mene je i dalje crtež. On je primarni vizuelni jezik, esencijalan za komunikaciju i ekspresiju, bitan jednako kao i razvoj pisanja i verbalnih veština. U raznim oblastima: animaciji, arhitekturi, dizajnu, modi, filmu, nauci crtež je sredstvo razvoja, dokumentovanja, objašnjenja, intervencije i planiranja. On je sofisticirani izraz mišljenja i komunikacije, početna tačka i oruđe za kreativno istraživanje. U dugoj i intenzivnoj istoriji civilizacije, crtež je bitno sredstvo za razumevanje, prevod i analizu sveta koji smo nasledili i u umetnosti on je osnova i početak svakog vizuelnog izražavanja i mišljenja. Mogućnost da se danas vizuelno apsorbuje sve, razvodnila je ekskluzivitet i senzibilitet koji on sam po sebi ima. Umetnik se, međutim, bori da svoju individulnost suprotstavi opštim tendencijama i nametnutim opštim vrednostima u sistemu gde se kultura i umetnost odvajaju i gde se pojavljuju pojmovi kao što su menadžment i kulturna industrija.

„Projekte finansiraju uglavnom strani fondovi čiji je zadatak da formiraju onu vrstu javnih diskusija u društvu koje u principu odgovaraju neoliberalnom kapitalizmu. Umetnici se onda "uklapaju" u temu i tu nema govora o umetnosti. Radovi koji nastaju su nategnuti i, najgore od svega, užasno dosadni.(…) Niko više ne voli umetnost”. Ovo su reči kolege Nikole Pešića, izrečene u intervjuu u nedeljniku Vreme. Možda zaista niko više ne voli umetnost, osim umetnika. Tužna mogućnost.

U takvoj atmosferi tradicionalna grafika je često izopštena iz pregleda savremene umetnosti ili se grafikom proglašava bilo koji štampani medij koji može da se umnožava, što bavljenje tradicionalnim tehnikama u priličnoj meri obesmišljava i obezvređuje. Tome doprinosi nedefinisanost pojedinih tehnika, npr. česta je situacija da se fotografija odštampana na kompjuterskom štampaču sa limitiranim tiražom potpisuje kao grafika, a u nekim praksama je, reklo bi se, poželjnije da se nešto što je evidentno štampana stvar, nazove rad na papiru . Međutim, ta konfuzija se odnosi na celokupnu savremenu umetničku produkciju, bez obzira na vrstu medija i vezana je za fenomen vremena u kome živimo, u kome sve granice i definicije postaju rastegljive i sklone svakodnevnim promenama pre nego što se stigne do kontinuiteta. Teror previše mogućnosti izbora.

Ukoliko se savremena umetnička produkcija, bez obzira na vrstu medija, može odrediti sa dva imenitelja- kao potraga za identitetom i kao marketinški nastup na velikom-malom tržištu, što je jedna od mogućih kvalifikacija koju navodi Dušan Pajin, ja se svakako pronalazim u prvoj grupi. Krećući se u već ranije zadatim okvirima, u domenu figuracije i u velikoj meri, tradicionalnim okvirima, sa crtežom kao osnovom, insistiram na mogućnosti da se iskrenost i misao, ako su autentične, mogu iskazati bez obzira koji medij se koristi. Jer, kao što je rekao Tarkovski, svrha umetnosti nije, kako se obično misli, prenošenje ideja, propagiranje misli, svrha umetnosti je pripremiti čoveka za smrt, preorati mu, uznemiriti dušu, čineći je tako sposobnom da se okrene dobru...a kojim se sredstvima to postiže, potpuno je nebitno te je obesmišljava instistiranje na razgraničenje medija.


Značaj međunarodnih bijenala/trijenala posvećenih umetničkoj grafici

Velike, međunarodne izložbe grafike i dalje opstaju, što zbog tradicije, što zbog entuzijazma pojedinaca i institucija i samih umetnika, naravno. Grafika je oduvek bila praktična i malo zahtevna za transport, izlaganje i skladištenje i u tom smislu smo mi iz te branše privilegovani jer vrlo lako izlažemo, kako u zemlji tako i vani, čak i u vanrednim okolnostima kakve su ovogodišnje. To su dragoceni susreti i razmene, izlaženje iz lokalnog miljea i, na kraju krajeva, iz sopstvenog ateljea u kome si sam sa sobom. Smeštanje rada u drugi prostor, u gužvu, u mnoštvo, među tuđe energije, a na takvim izložbama ih je mnogo, omogućava drugačije viđenje i čitanje i obično otvara put za nešto dalje i drugačije.

Milena Maksimović Kovačević




Milena Maksimović Kovačević (1975) diplomirala 1998. i magistrirala 2001. na grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Biljane Vuković. Član ULUS-a od 2000. sa statusom samostalnog umetnika od 2001. godine. Od 1995. izlagala na 14 samostalnih i na oko 200 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Od 2009. na Doktorskim studijama na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Opširnije

milenamaxkov@gmail.com




   

M. Maksimović Kovačević, Foile au duex, 2014, akvatinta, bakropis, chine colle, 65x100 cm
M. Maksimović Kovačević, Foile au duex II, 2014, akvatinta, bakropis, chine colle, 65x100 cm

   

M. Maksimović Kovačević, Igračke plačke I, 2014, akvatinta, chine colle, 65x100 cm
M. Maksimović Kovačević, L’amore, come la morte cambia tutto, 2013, akvatinta, bakropis, 65x100 cm

   

M. Maksimović Kovačević, Lamentation, 2015, akvatinta, bakropis, 65x100 cm
M. Maksimović Kovačević, Somewhere in Between, 2015, akvatinta, bakropis, 65x100 cm

   

M. Maksimović Kovačević, Too Deep, Too Shallow, 2016, akvatinta, bakropis, 80x120 cm
M. Maksimović Kovačević, Veliki talas, 2011, akvatinta, bakropis, 65x100 cm





 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radno vreme: radnim danima 12-16h
Galerija Grafički kolektiv, Dragoslava Jovanovića 11, Beograd, zatvorena za publiku, u toku je investiciono održavanje