No Flash
 
 



Ondrej Mihalek


Dok prolazim kroz puste izložbe, govorim sebi kako ni grafika ni likovna umetnost uopšte, posebno savremena, nisu potrebne većini stanovništva. Ponekad, obično nedeljom, kada je u nekoliko muzeja besplatan ulaz, optimizam mi se vraća.

Izuzetak su izložbe dela umetnika iz prošlosti, koje organizuju muzeji u metropolama (suprotno uobičajenoj situaciji, tada su redovi ispred blagajni muzeja kao i ispred malih slika u galeriji), ili svetski događaji koji imaju zagarantovanu publiku poput bijenala u Veneciji. Ali i tamo, ako uopšte i naiđete na grafiku, smatrajte da je tamo verovatno greškom. Pa ipak, na takvim izložbama možemo videti crtež, koji je uporište grafike, u raznim formama. To skoro da sugeriše objašnjenje da iza nedovoljnog zanimanja kustosa za grafiku stoji činjenica da grafika umnožava slike, a to je nekad bio fundamentalan doprinos razvoju društva kao i njena konkurentna prednost.

Grafika je, kao i bilo koji drugi medij, intelektualno i tehnički otvoreno polje sa svojim centripetalnim i centrifugalnim silama. Neke je odvlače dalje od njene suštine, dok je druge vraćaju nazad. Zahvaljujuči centrifugalnim tendencijama, grafika sada zauzima novu teritoriju. Na kraju, to rade sve umetnosti. One ne žele da budu ograničene svojim unapred definisanim granicama, već žele da osvoje nove prostore i nove sadržaje, čak i one koje prvobitno nisu bile namenjene umetnosti. Ali grafika, ako želi da ostane to što jeste, ne može bez rada na matrici, a ne može da postoji ni bez tehnika umnožavanja slika. Skoro da bi se moglo reći, da grafika ne zna kako da odgovori na aktuelnu potražnju za unikatnim umetničkim delima, koja, šta više, često nisu materijalne prirode ili bi naprotiv mogla lako da napune i veliku salu. Kada grafika odgovor traži van svog prostora, obično dođe do nečeg što se više ne može smatrati grafikom u pravom smislu te reči. A ako svoj glas i pronađe u svojoj bogatoj istoriji, to je poruka izrečena možda suviše tihim glasom, koga u savremenoj umetnosti skoro više niko ne upotrebljava. Ali možda se i manje upadljivim glasom mogu dati važne izjave, orginalne poruke, intimna pitanja ili reći nešto značajano.

Često čujem da grafika ne treba da se hvalisa svojim tehnikama, ne treba da primorava gledaoca da razume njenu suptilnu logiku i finoću zanatske izrade. Verovatno ne bi trebalo o njima suvuše da pričamo, zato što tehnike nisu važne za razumevanje dela. Pa ipak, najvažnija je sama poruka, a sve druge reference mogu biti suvišne. Ali nakon ozbiljnijeg razmišljanja, ideja je upravo suprotna: ne samo da tehnike imaju svoju vrednost kao istorijski uslovljeno znanje, već su one i glas koji sudeluje u stvaranju i istovremeno transformiše svrhu i značenje rada jer artikuliše obe ove važne komponente. Svaka grafička tehnika ne samo da nudi raznovrsnost grafičkih mogućnosti več i različitu vizuelnu retoriku. Čak i izbor veoma zahtevne ili, naprotiv, najlakše ili najbanalnije tehnike umnožavanja, sudeluje u stvaranju sadržaja i značenja rada.


     

O. Mihalek, Capture, 2020, akvatinta, stencil, 70 × 100 cm
O. Mihalek, Catch Up, 2020, akvatinta, stencil, 70 × 100 cm


Mada, danas grafika ne smatra umnožavanje svojim adutom, konverzija slika u tehnologiji umnožavanja je uvek uzbudljiva, a da pri tom ne moramo doći do onog zbog čega to sve radimo - do višestuko umnožene slike.

Ako tradicionalnim tehnikama grafike dodamo nove digitalne, dobijamo neverovatno raznolik spektar izražajnih mogućnosti, koje se obično preploću u smislu sadržaja i tehničkih rešenja, a tako utiču i na stvaranju konstruktivnih napetosti. Međutim, često se smatra da tačno opisivanje tehnika i njihovo razdvajanje postavlja granice između njih. Pa ipak, unutrašnja koherencija savremene umetnosti se najbolje razume kada se shvate gde jesu ili gde su bile granice između disciplina i zašto je uzbudljivo prelaziti ih. Međutim, jednostavna je činjenica da prelaženje ili neprelaženje ovih granica može samo neznatno da utiče na kvalitet rada.

Svako umetničko polje razvija se na takav način da se čar vizije sadašnjosti meri čarom zaboravljanja onog što mu je prethodilo. Ili se čak energično poriče prošlost, mada obično samo privremeno. Istovremeno, smatra se, a na ovu ideju sam nailazio već nekoliko puta, da je u svakom novom delu, u formi suptilnih referenci, sadržana cela istorija te oblasti u svojevrsnoj sažetoj formi. Tako da mi još uvek počinjemo od samog početka, privlače nas eksperimenti, aktuelne teme, naš posao je takav da ne treba da okrećemo glavu od onog što je prethodilo.

Što se Češke grafike tiče, smatram da se interes njene publike ne smanjuje, kao što se ne smanjuje ni želja da se grafike prave, proučavaju i izlažu. Kao i drugde, nije svako u stanju da prihvati i ceni grafiku svom njenom lepotom. Neke kolege veruju da time što ukazuju na njenu ekskluzivnost produbljuju njenu „getoizaciju“, ali takvi stavovi su po mom mišljenju preterani.

Nakon smrti Simeone Hoškove, osnivačice nacionalane izložbe grafike, Grafika godine, koja je 26 godina izlagala grafike štampane predhodne godine, našla je novog organizatora u Fondaciji Holar. Ova fondacija jednom godišnje postavlja izložbu u jednom od svojih prestižnih izložbenih prostora u saradnji sa gradom Pragom. Izložba na koju učesnici mogu da pošalju samo po jedan svoj rad, praćena je nagradama i publicitetom u medijima. Takođe je značajna aktivnost Holar asocijacije (osnovane 1917), koja organizuje izložbe kako u svojoj izložbenoj sali u centru Praga, tako i u drugim gradovima Češke. Tako sami grafičari često postaju kustosi tematskih izložbi u zemlji i u nostranstvu.


         

O. Mihalek, Old Billboard, 2019, akvatinta, 70 × 100 cm
O. Mihalek, New Sprout, 2020, akvatinta, 100 × 70 cm


Svoje stalno uporište grafike imaju i u nekim češkim galerijama i državnim muzejima. Na primer, galerija centralne česke regije Bohemije u Kutna Hori (skraćenica GASK) ima izložbeni prostor pod nazivom Printmaking Crossovers, gde se održavaju samostalne izložbe grafičara, što proširuje uvid u ovaj takozvani tradicionalni medij. Nažalost, šteta je što ni do danas nije osnovana nijedna neprofitna štamparija kojom bi, na primer, upravljao grad, u kojoj bi diplomci umetničkih škola mogli da nastave svoj rad. Za sada imamo samo nekoliko komercijalnih grafičkih štamparija, dok univerzitetske štamparije ne dozvoljavaju drugim korisnicima da ih koriste.

Što se tiče mog sopstvenog rada, nakon što sam decenijama radio u tehnici linoreza prešao sam na tehnike duboke štampe. Godinama sam svojim studentima predavao o privlačnosti tih tehnika, pa sam mislio da je vreme da nešto promenim. Međutim, glavni razlog, je pokušaj da se vratim crtežu, sa kojim su bakropis i akvatinta u bližoj vezi nego što je tehnika linoreza.

Ondrej Mihalek

Prevod sa engleskog jezika: Vanda Perović




Ondrej Mihalek (1947. Brno, Republika Češka). Studirao vizuelne umetnosti na Filozofskom fakultetu Palacky Univerziteta u Olmoucu (1965.-1970.). Od 1970. padi kao grafički dizajner. Od 1990. predaje grafiku na Pedagoškom fakultetu Palacky Univerziteta u Olmoucu. Od 1995. predaje grafiku na Letnjoj akademiji u Luksemburgu. Priredio je više od 20 samostalnih izložbi u Češkoj, Slovačkoj i drugim zemljama. Od 1984. učestvuje na mnogim međunarodnim grafičkim bijenalima, trijenalima i izložbama po pozivu (Krakov, Ljubljana, Fridrikstad/Fredrikstad, Bijela, Saporo, Prag, Graphica Atlantica na Islandu, Graphica Creativa u Finskoj...). Opširnije

michalek@pdfnw.upol.cz
www.ondrejmichalek.cz





 
 
 
 
   
Grafički kolektiv, Kosančićev venac 19, Beograd
tel: 011.3285.923, 065.6646.718; tel/fax: 011.2627.785
radno vreme: radnim danima 12-16h
Galerija Grafički kolektiv, Dragoslava Jovanovića 11, Beograd, zatvorena za publiku, u toku je investiciono održavanje